Page 8 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Степан Аркадијевич ништа не одговори и само у огледалу погледа Матвеја; по погледу
којим су се у огледалу срели, видело се да се они разумеју. Поглед Степана Аркадијевича као
да је говорио: зашто ми то говориш? зар не знаш?

Матвеј метну руке у џепове капута, избаци ногу, и смешећи се овлаш и ћутећи,
добродушно погледа свога господина.

- Казао сам му да дође у недељу, а дотле да не узнемирује узалуд ни вас ни себе - изговори
он очевидно раније припремљену реченицу.

Степан Аркадијевич разумеде да је Матвеј хтео да се шали и да скрене пажњу на себе.
Отворивши телеграм, он га прочита, довијајући се шта треба да значе изврнуте, као и увек,
речи, и лице му се разведри.

- Матвеје, моја сестра Ана Аркадијевна стиже сутра - рече, зауставивши за тренутак
глатку до сијања берберинову руку која је бријала румену путању између дугих коврџастих
зализака.

- Хвала богу - рече Матвеј, показујући тим одговором да и он, као и господин, разуме
значај тога доласка, тј. да Ана Аркадијевна, љубимица сестра Степана Аркадијевича, може
припомоћи измирењу мужа и жене.

- Сами или с мужем? - упита Матвеј.

Степан Аркадијевич није могао говорити, јер му је берберин баш у тај мах бријао горњу
усну, већ подиже један прст. Матвеј у огледалу климну главом.
- Сами. Да се спреми горе?

- Јави Дарји Александровној, па како она нареди.

- Дарји Александровној? - као сумњајући понови Матвеј
- Јест, јави. Ево узми и телеграм, па дођи да ми кажеш шта су ти рекли.

»Хоћете да покушате«, разумеде Матвеј, али рече само - Разумем.

Степан Аркадијевич беше се већ умио и очешљао и хтеде да се облачи, кад се Матвеј,
опрезно ступајући у чизмама које су шкрипале, врати у собу с телеграмом у руци.

- Дарја Александровна, наредили су ми да кажем да они путују. Нека ради како му је, тј.
вама, воља - рече он, смешећи се само очима, и метнувши руке у џепове и оборивши главу,
упре поглед у Степана Аркадијевича. Степан Аркадијевич ућута. Доброћудан и мало тужан
осмех указа се на његову лепом лицу.

- А? Матвеје? - рече он машући главом.

- Ништа, господине, удесиће се - рече Матвеј.
- Удесиће се?

- Дабогме.

- Мислиш? Ко је то? - запита Степан Аркадијевич иза врата чу шуштање женског одела.

- Ја сам - одговори чврст и пријатан женски глас, и кроз врата се помоли озбиљно,
богињаво лице Матрјоне Филимоновне, дадиље.
- Шта је, Матрјоша? - упита је Степан Аркадијеви идући јој у сусрет.

Иако је Степан Аркадијевич био крив пред женом, и то осећао и сам, скоро сви у кући,