Page 7 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

II

Степан Аркадијевич био је искрен према самом себи. Није могао себе варати и
обмањивати да се каје за своје понашање. Није могао да се каје што он, леп, заљубљив човек
од тридесет и четири године, није био заљубљен у жену, мајку петоро живе и двоје умрле
деце, која је била само годину дана млађа од њега. Кајао се само зато што није умео ствар
боље да сакрије од жене. Али је осећао сву тежину свога положаја, и жалио је жену, децу и

себе. Може бити да би умео и боље сакрити свој грех од жене да је знао како ће то на њу
утицати. Јасно је да никад није о томе дубље размишљао; али му се нејасно чинило да жена
одавно назире да јој он није веран, и да на то гледа кроз прсте. Њему се чинило да она,
истрошена, постарела, нимало више лепа, нити ичим привлачна, обична жена, која је само
добра мати – да она из осећања правичности мора бити попустљива. Испало је сасвим
друкчије.

»Ах, то је страшно! ој, ој, ој! страшно! - понављао је Степан Аркадијевич и није могао
ништа да смисли. - И како је да све било лепо, како смо лепо живели! Она је била задовољна,
срећна са децом, ја јој нисам ни у чем сметао, остављао сам јој да се брине о деци и о

домазлуку како је хтела. Али, истина је, није лепо то што је она била гувернанта у нашој
кући. Није лепо! Има нечег одвратног и гадног у томе кад се домаћин удвара својој
гувернанти. Али каква гувернанта! (Он се сети црних, ђаволастих очију m-lle Roland, и
њезина осмејка.) Међутим, док је она била код нас у кући, ја нисам сњом ништа имао. А
најгоре је то што она већ... Само је још то ало, као за пакост! Ој, ОЈ, ој! Али шта да се ради,
шта да се ради!«

Одговора није било осим онога општег одговора који живот даје на сва најзамршенија и
најзагонетнија питања. Тај је одговор: живети уз свакодневни програм, то јест заборављати.
Да нађе заборава у сну, било је немогућно, бар до идуће ноћи; није се могао ни вратити оној

музици коју су певале бокалчићи-жене; дакле, треба се предати животном сну.
»Видећемо доцније«, рече у себи Степан Аркадијевич, устаде, обуче сиви халат
постављен плавом свилом, стеже око себе гајтан с кићанкама, и повукавши доста ваздуха у

широки грудни кош, уобичајеним бодрим кораком избачених стопала да су тако лако носила
његово пуно тело, приђе прозору, подиже завесу и јако зазвони. Чим звонце одјекну, уђе
стари пријатељ куће, собни слуга Матвеј, носећи хаљине, ципеле и телеграм. Одмах за
Матвејем уђе и берберин са својим прибором.

- Има ли што из канцеларије? - упита Степан Аркадијевич, узе телеграм и седе пред
огледало.

- На столу је - одговори Матвеј, погледа упитно и болећиво господина, и поћутавши мало
додаде с лукавим осмејком: - Кочијаш је опет слао човека.