Page 6 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

те свађе.

Најнепријатнији био му је онај први тренутак када он вративши се из позоришта весео и
задовољан и са великок крушком за жену у руци, не нађе жену у салону, на своје изненађење
не нађе је ни у кабинету, и најзад је угледа у соби спавање, са оним несрећним писамцетом,
које га је одало, руци.

Она увек забринута и ужурбана, а по његову мишљењу мало ограничена Доли, седела је
непомично с писамцетом руци, и с ужасом, очајањем и срџбом гледала у њега.

- Шта је ово? Је ли? - питала је показујући писамце.
И при сећању на то, као што често бива, Степану Аркадијевичу било је криво не толико
што се то десило, колико што је онако одговорио жени на то питање.

С њиме се у тај мах десило оно што се обично дешава с људима када их изненада ухвате у
нечем срамном. Он није успео да подеси лице према положају у којем се нашао кад се

открила та његова кривица. Место да се нађе увређен, да пориче, да се правда, да моли за
опроштење, да остане чак и равнодушан - све би то било боље од онога што је урадио - на
лицу му (»то су рефлекси мозга«, помисли Степан Аркадијевич, који је волео физиологију),
на лицу му сасвим нехотице заигра обичан, доброћудан, и зато глуп осмех.

Тај глупи осмех никако није могао себи да опрости. Кад виде тај осмех, Доли задрхта као
од физичког бола, изли са урођеном јој пргавошћу поток опорих речи, и побеже из собе
Отада није хтела да види мужа.

»Свему је томе крив онај глупи осмех«, мислио Степан Аркадијевич.
»Али шта да се ради? шта да се ради?« говорио је себи у очајању, и није налазио одговора.