Page 501 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 501

- Ове муве! - рече срдито Агафја Михаиловна. - Биће опет исто - додаде она.

      - Ах, како је љубак, не плашите га! - неочекивано рече Кити гледајући у врапца који слете
  на ограду терасе, и преврнувши петељчицу с малином поче је кљуцати.
      - Да, али ти мало подаље од ватре - рече мати.

                       [166]
      - A propos de            Варењка - рече Кити француски, како су све време и говориле, да их
  Агафја Михаиловна не би разумела. - Знате ли, maman, да ја данас, не знам зашто, очекујем
  одлуку. Ви знате какву. Како би то добро било.

      - Гле, како је вешта наводаџика! - рече Доли. - Како их опрезно и вешто саставља...

      - Реците, maman, шта ви мислите?
      - Па шта могу да мислим? Он је (под он подразумевао се Сергије Иванович) могао наћи

  прву партију у Русији; сад већ није тако млад; ипак, знам да би за њега и сад многе пошле...
  Она је врло добра, али он би могао...

      -  Али  ви  ћете  разумети,  maman,  зашто  се  ни  за  њега,  ни  за  њу  ништа  боље  не  да  ни
  замислити, Пре свега, она је дивна! - рече Кити савивши један прст.
      - Она му се веома свиђа, то је истина - потврди Доли.

      - Затим, он лично заузима такав положај у свету да му ни имање ни положај жене у свету
  нису потребни. Њему треба само једно - добра, мила и мирна жена.

      - Да, с њом човек може бити миран - потврди Доли.

      - Треће, да га жена воли. А то постоји... То би тако добро било!... Чекам да се појаве из
  шуме и да се све реши. Одмах ћу познати по њиховим очима. Тако бих се радовала! Како ти
  мислиш, Доли!

      - Та не узбуђуј се! Ти никако не треба да се узбуђујеш - рече мати.
      - Ја се не узбуђујем, мама. Мени се чини да ће је он данас запросити.

      -  Ах,  то  је  тако  чудновато  како  и  кад  мушкарац  проси  девојку...  Постоји  као  некаква
  преграда, и она се одједном провали - рече Доли замишљено осмејкујући се и сећајући се

  своје прошлости са Степаном Аркадијевичем.
      - Мама, како је тата вас просио? - одједном упита Кити.

      - Ничега необичног није било, врло просто - одговори кнегиња, али јој све лице засија од
  те успомене.

      - Де, како? Ви сте га, наравно, волели пре него што су вам допустили да говорите с њим.

      Кити је налазила особиту драж у томе што је сад могла с матером као са себи равном да
  разговара о најглавнијим питањима у животу жене.

      - Разуме се да сам га волела; долазио је к нама на село.
      - Али како се одлучило, мама?

      - Ти сигурно мислиш да сте ви нешто ново измислили? Све је исто: одлучило се очима,
  осмејцима...

      - Како сте то лепо казали, мама! Баш истина, очима и осмејцима - потврди Доли.
      - А какве је речи говорио?
   496   497   498   499   500   501   502   503   504   505   506