Page 546 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

мисли како ове зиме треба узети у Москви нов стан, променити намештај у салону и
направити бундицу најстаријој кћери. Затим јој се почеше јављати питања даље будућности:
како ће извести децу на пут. »Девојчице још и којекако - мислила је - али дечаке?«

»Лепо, ја сад радим с Гришом, али то је само зато што сам сад слободна, не рађам. На
Стиву, разуме се, не може се рачунати. Уз припомоћ добрих људи ваљда ћу их и извести на
пут; али ако дође порођај опет...« И она помисли: како је неправично речено да је
проклетство бачено на жену тиме што ће у мукама рађати децу. »Родити, није ништа, али
носити - то је мука,« помисли, и представи себи своју последњу трудноћу и смрт последњег

детета. И сети се разговора с младом код механе. На питање, има ли деце, лепушкаста
младица весело одговори:

- Имала сам једну девојчицу, али ме бог одвеза, сахранила сам је уз пост.
- Да ли ти је јако жао? - упита Дарја Александровна.

- Шта да жалим? Старац и онако има доста унучића. Само брига једна. Не да ти да радиш,
не да ти ништа. Као да си везана.

Овај одговор учини се Дарји Александровној одвратан, без обзира на добродушну
младину љупкост; али сад се нехотице сети тих речи. У тим циничним речима било је и
истине.

»Све уопште - мислила је Дарја Александровна обазревши се на цео свој живот за
петнаест голина брака - трудноћа, гађење, леност ума, равнодушност према свему и, што је
главно - ружноћа. Кити, млада, лепушкаста Кити, па како је и она поружнела; а ја, кад сам
трудна, постајем права грдоба, ја то знам. Порођај, муке, ружне муке, онај последњи

тренутак... затим дојење, бесане ноћи, страшни болови...«
Дарја Александровна се стресе од саме успомене на болове од прскања брадавица на
дојкама, које је осећала готово са сваким дететом. »Затим дечје болести, вечити страх; затим
васпитање, гадне склоности (она се сети преступа мале Маше у малини), учење, латинштина

- све је то тако непојмљиво и тешко. И поврх свега - смрт деце.« И опет се у њеној уобразиљи
покрену сурова успомена на смрт од крупа последњег јој одојчета, која вечито притискиваше
њено материнско срце; сети се његовог погреба, опште равнодушности пред тим маленим
ружичастим сандучићем, и свога усамљеног бола који срце пара, над бледим чеоцем с
вијугастим коврџицама, над отвореним и зачуђеним усташцима која су се видела из сандука

у тренутку кад су га затварали ружичастим поклопцем са крстом од ширита.
»И нашто све то? Шта ће бити од свега тога? Биће то да ћу, без једног минута мира, час
трудна, час дојиља, вечито срдита у гунђава» сама измучена и друге мучећа, одвратна мужу -
да ћу тако проживети свој живот, и да ће порасти несрећна, рђаво васпитана и сиромашна

деца. И сада, да нисмо лето провели код Љевиних, не знам како бисмо живели. Разуме се,
Костја и Кити су тако деликатни да ми то и не примећујемо; али се то не може наставити.
Добиће и они децу, неће моћи нас да помажу; они су и сад притешњени. Да ли ће тата, који за
себе готово ништа није оставио, моћи да ме помаже? Тако да ја сама не могу извести децу на
пут, сем са туђом помоћи, то јест, с понижењем. А ако претпоставимо и оно најсрећније, то

јест, да деца више не умиру, и да их ја којекако васпитам. У најбољем случају она само неће
бити неваљалци. И то је све што могу и желети. А колико мука и труда због тога...
Упропашћен сав живот!« И опет се сети онога што јој је рекла млада, и опет се згади пошто
се сетила; али није могла не признати да је у тим речима био и део грубе истине.