Page 547 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Је ли далеко, Михаило? - упита Дарја Александровна писара, да би одагнала мисли које
су је плашиле.

- Од овог села, кажу, седам километара.
Кола су се спуштала сеоском улицом на мостић.

Преко моста је прелазила, гласно и весело разговарајући, гомила жена са савијеним
конопцима преко рамена. Жене застадоше на мосту и радознало разгледаху кола. Сва та

лица, окренута к њој, учинише се Дарји Александровној здрава, весела, и чисто су је
дражила радошћу живота. »Сви живе, сви се наслађују животом - настави Дарја
Александровна размишљање чим прођоше жене, и кад изиђе на брдо и опет се у касу
пријатно заљуља на меким опругама старих кола - а ја, као из тамнице пуштена, из света
који ме убија бригама, сад, за тренутак, долазим к себи. Сви живе: и ове жене, и сестра
Наталија, и Варењка, и Ана којој идем - само ја не.«

»А Ану нападају. Зашто? Зар сам ја боља? Да, ја имам мужа кога волим. Не онако како
бих желела да волим, али ја га волим; а Ана свога није волела. Шта је она крива? Она хоће да
живи. Бог нам је то у душу утиснуо. Врло је могућно да бих ја то исто учинила. Ни сад још не

знам да ли сам добро учинила што сам Ану послушала у оно ужасно време кад је дошла била
к мени у Москву. Требало је да оставим мужа и отпочнем живот с почетка. Могла бих волети
и истински бити вољена. Је ли овако боље? Ја га не поштујем. Он ми је потребан - мислила
је она о мужу - и ја га трпим. Зар је то боље? Тада сам још могла да се допадам, имала сам
лепоту«, настави размишљање Дарја Александровна, и прохте јој се да се погледа у огледалу.
У торбици је имала путничко огледалце и хтеде да га извади; али, погледавши у кочијашева
леђа, и у писара, који се љуљаху на боку, она осети да би је било срамота ако би се неко од
њих осврнуо, па не извади огледало.

Али, и не погледавши се у огледалу, помислила је да и сад још није доцкан; сети се
Сергија Ивановича, који је био особито љубазан према њој; па пријатеља Стивиног, доброга

Туровцина, који је заједно с њом гледао њену децу за време шарлаха, и био заљубљен у њу.
Па још један врло млад човек који је, како јој је муж у шали говорио, налазио да је она
најлепша од свију сестара. И Дарја Александровна поче да размишља најстрасније и
најнемогућније романе. »Ана је дивно поступила, и ја је никад нећу осудити. Она је срећна,
чини срећним другога човека, и није затуцана као ја, него је, извесно, као и увек, свежа,
паметна, отворена према свему«, мислила је Дарја Александровна, и лупешки осмејак јој
набра усне нарочито стога што је, мислећи о Анином роману, паралелно с њим замишљала у

себи свој, гогово такав исти роман са замишљеним мушкарцем који је заљубљен у њу. Исто
као и Ана, признала би мужу све. Чуђење и збуњеност Степана Аркадијевича при овом
извешћу, принудише је да се осмехне.

Уз такво маштање она стиже до савијутка који је са друма водио у Воздвиженско.