Page 636 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Коњ још не беше спреман, али осећајући у себи особити напор и физичке снаге и пажње
према ономе што је требало радити, и да не би изгубио ниједнога минута, он, не сачекавши
коња, пође пешице и нареди Кузми да га стигне.

На углу срете ноћног кочијаша који је брзо терао. У малим саоницама, у кадифеној
бунднца и повезана марамом, седела је Јелисавета Петровна. »Хвала богу, хвала богу!«
проговори он, с усхићењем познавши њено мало плаво лице које је сад имало особито
озбиљан, штавише строг израз. Не наредивши кочијашу да стане, он потрча натраг напоредо
с њом.

- Два сата? Не више? - упита она. - Застаћете Петра Дмитрича, само немојте да га журите.
А узмите и опијума у апотеци.

- Ви мислите да може проћи срећно? Господе, смилуј се и помози! - проговори Љевин,
спазивши свога коња где излази из капије. Он ускочи у саонице, седе поред Кузме и нареди
да вози доктору.