Page 631 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XII

Испративши госте, Ана не седе него поче шетати тамо - амо по соби. Мада је несвесно
(што је у последње време чинила са свима младим људима) цело вече предузимала све
могућно да у Љевину изазове љубав према себи; мада је знала да је то постигла, уколико је то
могућно за једно вече и код ожењеног поштеног човека; мада јој се он веома свидео (без
обзира на оштру разлику, у смислу мушкарца, између Вронског и Љевина, она, као жена,

видела је у њима двома оно најопштије, због чега је Кити заволела и Вронског и Љевина) -
ипак, чим је Љевин изишао из собе, она је престала да мисли о њему.
Једна те једна мисао, наметљиво стална у разним облицима, прогонила ју је. »Ако ја тако
утичем на друге, и на тога ожењеног човека који воли своју жену, зашто је он тако хладан

према мени?... али није ствар у хладан, он ме воли, ја то знам, него нешто ново нас сада
раздваја. Зашто га нема целог вечера? Поручио је по Стиви да не може оставити Јашвина,
мора мотрити на његову игру. Зар је Јашвин дете? Али, рецимо да је то истина. Он никад не
говори неистину. Само, има у тој истини и нешто друго. Он се радује случају кад може да ми
покаже како за њега постоје и друге обавезе. Ја то знам, и ја се слажем с тим. Зашто да ми се

то доказује? Он хоће да ми докаже да његова љубав према мени не сме сметати његовој
слободи. Али мени нису потребни докази, мени је потребна љубав. Он би требало да разуме
сву тежину мога живота овде, у Москви. Зар ја живим? Ја не живим, ја очекујем расплет, који
се међутим даље и даље отеже. Одговора још нема! Стива каже, он не може ићи Алексију
Александровичу. А ја не могу више писати писма. Ништа ја не могу учинити, ништа почети,
ништа измислити, ја се само уздржавам, чекам, измишљам разне забаве - породицу
Енглезову, писање, читање, али све је то само обмана, све је то само морфијум. Требало би да

ме пожали«, говорила је она, и осећала да јој сузе од жалости према самој себи ударају на
очи.

Чу нагли трзај звонцета - Вронски - брзо избриса сузе, и не само што избриса сузе, него
седе према лампи, отвори књигу, претварајући се као да је мирна. Треба му показати да је
незадовољна што се није вратио кад је обећао - само незадовољна; никако не показати свој
јад, и, што је главно, сажаљење према самој себи. Она може жалити себе, али он њу, не. Ана
није хтела борбу, корела је њега зато што је хтео да се бори, али је нехотице и сама улазила у
борбено стање.

- Није ти било досадно? - рече Вронски и приђе јој живахно и весело. - Како је страшна
страст - картање!

- Не, није ми било досадно, а одавно сам већ и научила да ми не буде досадно. Били су
Стива и Љевин.

- Да, желели су да дођу к теби. Како ти се свидео Љевин? - рече седајући поред ње.