Page 641 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XV

Љевин није знао да ли је доцкан или је рано. Свеће су догоревале. Доли уђе у кабинет и
понуди доктора да легне. Љевин је седео, слушао докторове речи о шарлатану магнетизеру, и
гледао у пепео његове цигаре. Наишао је час одмора, и Љевин се заборави. Потпуно заборави
на оно што се догађа. Слушао је докторове приче и разумевао их. Одједном се разлеже
врисак који се ни са чим не би могао сравнити. Врисак је био тако страшан да Љевин и не

скочи, него, не дишући, уплашено и упитно погледа у доктора. Доктор наже главу у страну,
ослушкиваше, и осмехну се у знак одобравања. Све је било тако необично да већ ништа није
изненађивало Љевина. »Сигурно тако треба«, помисли он и остаде седећи. Чији је тај
врисак? Он скочи, утрча на прстима у спаваћу собу, па обиђе Јелисавету Петровну и кнегињу,
и стаде на своје место крај узглавља. Врисак се стишао, али се нешто променило. Шта -
Љевин није видео и није разумео, а није ни хтео да види и да разуме. Али је ипак видео по
лицу Јелисавете Петровне: лице Јелисавете Петровне било је строго и бледо, све исто

одлучно, мада су јој вилице помало дрхтале, а очи биле нетремице управљене у Кити.
Зажарено, измучено лице Китино, са прилепљеним праменом косе уз ознојено лице, беше
окренуто њему и тражаше његов поглед. Подигнуте њене руке тражиле су његове руке.
Дохвативши ознојеним рукама његове хладне руке она их стаде притискивати уз своје лице.

- Не иди, не иди! Ја се не бојим, не бојим се! - брзо је говорила она. - Мама, узмите
минђуше. Сметају ми. Ти се не бојиш? Скоро ће, скоро, Јелисавета Петровна...

Говорила је брзо, брзо, и хтеде да се осмехне. Али јој се лице одједном изнакази, и она
одгурну мужа од себе.

- Ово је ужасно! Ја ћу умрети, умрећу! Иди, иди! - повика, и опет се зачу онај врисак који
се ни са чим не би могао сравнити.
Љевин се ухвати за главу и истрча из собе.

- Ништа, ништа, све је добро! - рече за њим Доли.

Свеједно шта му говоре, Љевин зна да је све пропало. Прислонивши главу уз довратак, он
је стајао у суседној соби и чуо нечији, дотле нечувени писак, урлик, и знао је да то виче оно
што је пређе било Кити. Дете већ одавно не жели. Он сад мрзи то дете. Штавише, није сад
више желео ни њезин живот, желео је само да престану те ужасне патње.

- Докторе! Шта је то? Шта је то? Боже мој! - рече он хватајући за руку доктора, који уђе.

- Свршава се - рече доктор. И лице докторово беше тако озбиљно док је то говорио, да је
Љевин реч свршава схватно у смислу - умире.

Као ван себе утрча у собу за спавање. Прво што спази беше лице Јелисавете Петровне.
Било је још озбиљније и натмуреније. Китиног лица не беше, На оном месту где је оно пре