Page 632 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Веома. Тек што су отишли. Шта је учинио Јашвин?

- Добио седамнаест хиљада. Звао сам га да пођемо. И готово већ беше пошао. Па се опет
вратио, и сад једнако губи.
- Па зашто си онда остао? - упита она, одједном подигнувши очи ка њему. Израз њена

лица био је хладан и непријатељски. - Стиви си рекао да остајеш да би одвео Јашвина. А ти
си га оставио.

Исти израз хладне готовости за борбу појави се и на његову лицу.
- Пре свега, нисам Стиву молио да ти што јавља; друго, ја никад не говорим неистину. А
главно је, хтео сам да останем, и остао сам - рече мрштећи се. - Ана, зашто, зашто то? - рече
он после једног минута ћутања, нагињући се према њој, и откри длан надајући се да ће она

метнути у његову руку своју.
Она се обрадова томе знаку нежности. Али некаква чудновата моћ зла не даде јој да се

преда ономе што ју је привлачило, као да јој погодбе борбе не допуштаху да се покори.
- Разуме се, хтео си да останеш, и остао си. Ти радиш све што хоћеш. Али зашто ми то
кажеш? Због чега? - говорила је, падајући све више и више у ватру. - Зар неко оспорава твоја

права? Хоћеш да имаш право, имај право!
Његова се рука затвори, он се одмаче, и лице му доби још упорнији израз.

- За тебе је то ствар јогунства - рече она пажљиво погледавши у њега и нашавши одједном
назив за израз његова лица који ју је тако дражио - да, јогунства. За тебе је питање: да ли ћеш
остати победилац нада мном, а за мене... - Опет јој дође жао себе, и она само што не заплака.
- Кад би ти знао у чему је за мене ствар! Кад осетим, као сада, да се ти непријатељски,

заправо непријатељски понашаш према мени - кад би ти знао шта то за мене значи! Кад би
знао како сам ја близу несреће у таквим тренуцима, како се бојим, бојим себе! - И она се
окрете да скрије јецање.

- Око чега све то, Ана? - рече он ужаснувши се пред изразом њезина очајања, и опет се
наже к њој, узе је за руку и поче љубити. - Зашто све то? Зар ја тражим забаве ван куће? Зар
ја не избегавам женско друштво?

- О, заиста! - рече она.
- Ето, реци, шта треба да радим, па да будеш мирна? Ја сам готов све да учиним, само да

будеш срећна - говорио је он ганут њеним очајањем - шта не бих учинио да те избавим од
јада, као сад, Ана! - рече.
- Ништа, ништа - рече она. - Не знам ни сама: да ли је самоћа, или живци... Да не

говоримо о томе. Шта је с трком, ниси ми причао? - упита, старајући се да сакрије тријумф
победе, која је ипак била на њеној страни.

Он затражи вечеру и поче јој причати све појединости трка, али у тону, у његовим
погледима који су бивали све хладнији, она виде да јој није опростио победу, да се оно
јогунство, с којим се она борила, опет утврђује у њему. Постао је хладнији него малочас, као
да се покајао што се покорио. И сетивши се својих речи, којима је добила победу: »Ја сам
близу ужасној несрећи, и бојим се себе«, она разумеде да је то оружје опасно, и да се други
пут не сме употребити. А осећала је да се поред љубави, која их је везивала, успоставио међу
њима зао дух некакве борбе, кога она није могла истерати ни из његова, а још мање из свога

срца.