Page 639 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

помози«, поче уздисати и подизати главу горе. И осети страх да неће моћи издржати, да ће се
заплакати, или побећи: тако му је тешко било. А протекао је само један час.

После тога часа протекао је још један час; па два, три, свих пет, које је он одредио био
себи као крајњи рок трпљења, а положај је био све један исти. И он је и даље трпео, јер није
имао шта друго да ради осим да трпи, сваког минута мислећи да је дошао до последње
границе трпљења, и да ће му срце тога часа пући од саучешћа.

Па су и даље пролазили минути, часови и часови, а његова патња и ужас расли су, и
бујали све више.

Све обичне погодбе живота, без којих се ништа не може замислити, нису више постојале
за Љевина. Он је изгубио свест о времену. Час су му минути - они минути кад га је она звала
к себи, и кад је држао њену ознојену руку која га је час стезала необично снажно, час
одгуривала од себе - минути изгледали као часови; час му часови изгледаху као минути.
Зачуди се када га Јелисавета Петровна замоли да запали свећу иза заклона, и кад сазнаде да

је већ пет часова по подне. А да су му рекли да је сад тек десет часова пре подне, то би га
исто тако мало зачудило. Где је он сам био у то време, исто је тако мало знао, као и кад је
шта било. Видео је њено заморено лице које се час двоумило и мучило се, час се осмехивало
и њега умиривало. Видео је кнегињу, црвену, усплахирену, са опуштеним коврџицама седе
косе и очима пуним суза које је с муком гутала гризући усне; видео је Доли, и доктора који је
пушио дебеле цигаре, и Јелисавету Петровну са чврстим, одлучним и умирујућим лицем, и

старога кнеза који је натмурена лица шетао по салону. Али како су сви они долазили и
одлазили, где су били, он није знао. Кнегиња је била сад са доктором у соби за спавање, сад у
кабинету, где се обрео постављен сто; сад опет није била то она, него Доли. Затим се Љевин
сећао да су га некуд слали. Једанпут га послаше да пренесе сто и диван. Он то изврши врло
усрдно, мислећи да је то за Кити потребно, и тек доцније дознаде да је то себи спремао
преноћиште. Затим га послаше доктору у кабинет да упита нешто. Доктор одговори на
питање, а затим пређе на неправилности у општини. Затим су га послали у кнегињину собу

за спавање да донесе икону у сребрном и позлаћеном окову; пео се са старом собарицом
кнегињином да дохвати икону, и разбио кандило; кнегињина собарица га је умиривала и за
жену и за кандило; донео је икону и поставио је крај узглавља Китиног, брижљиво је
затутнувши испод јастука. Али где је, кад, и зашто све то било, он није знао. Такође није
разумевао зашто га је кнегиња узимала за руку и жалосно га гледајући молила га да се умири;
зашто га је Доли саветовала да једе, и одводила га из собе; чак је и доктор озбиљно и

еажаљиво гледао у њега и предлагао му да узме капљице.
Љевин је знао и осећао толико, да је то што се догађало слично ономе што се догодило
пре годину дана, у гостионици губернијске вароши, на самртном одру брата Николаја. Али

оно је била жалост - а ово радост. Али и она жалост и ова радост подједнако су изван
обичних погодби живота; у овом обичном животу оне су као неки отвори кроз које се
показује нешто више. Подједнако тешко и мучно наступало је у оба случаја оно што се
догађа, и, подједнако неразумљиво, при сагледању онога вишега, узлетала је душа на висину
какву раније није поимала, и куда разум није могао за њом.

»Господе, опрости и помози«, понављао је Љевин непрестано у себи, заборављајући на
дугу, и како му се чинило потпуну отуђеност од бога, осећајући да се обраћа богу с
поверењем и просто, као у доба детињства и прве младости.