Page 638 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Прошло је још два минута док је доктор обуо ципеле и још два минута док се доктор
обукао и очешљао.

- Петре Дмитричу - поче опет жалосним гласом Љевин, али у тај час доктор изађе, обучен
и очешљан. »Ови су људи без савести - помисли Љевин. - Чешљају се док ми пропадамо«.

- Добро јутро! - пружајући му руку и чисто дражећи га својом мирноћом, рече му доктор.
- Не журите се. Дакле?

Старајући се да буде што исцрпнији, Љевин поче казивати све непотребне појединости о
женином стању, непрестано прекидајући причање молбама да доктор одмах пође с њим.
- Не журите! Ви то не знате, ја сигурно нисам потребан, али обећао сам, и ево идем. Нема
ту никакве хитње. Седите, молим, је ли по вољи кафа?

Љевин га погледа упитним погледом: да ли доктор не збија шалу с њим? Али доктор није
ни мислио да се шали.

- Знам, знам - рече доктор смешећи се - и ја имам породицу; ми мужеви, у тим
тренуцима, просто смо бедни. Имам једну пацијенткињу чији муж у таквим приликама увек
побегне у коњушницу.

- А како мислите, Петре Дмитричу? Мислите ли да може проћи срећно?

- Сви су изгледи за срећан исход.

- Ви ћете дакле одмах доћи? - рече Љевин, пакосно гледајући у слугу који је носио кафу.
- Кроз један сат.

- Не, тако вам бога!

- Пустите бар да кафу попијем.

Доктор узе кафу. Обојица поћуташе.
- Турке баш жестоко бију. Јесте ли читали јучерашњи телеграм? - рече доктор жваћући
земичку.

- Не, ја не могу! -рече Љевин скочивши. - Дакле, хоћете ли доћи кроз четврт сата?

- Кроз пола сата.
- На часну реч?

Љевин стиже кући кад и кнегиња, и заједно приђоше вратима од собе за спавање.
Кнегињине очи беху пуне суза, а руке јој дрхтаху. Кад спази Љевина, она га загрли и заплака.

- Како је, драга Јелисавета Петровна? - запита кнегиња хватајући за руку бабицу, која им
изиђе у сусрет сјајна и забринута лица.

-Иде добро - рече она - натерајте је да легне. Биће лакше.

Од оног тренутка кад се пробудио, и разумео у чему је ствар, Љевин се припремао да неће
размишљати, неће ништа предвиђати, под браву ће ставити све мисли и осећања, чврсто, неће
узбуђивати жену, напротив, умиривати је и сам подржавати њену храброст, претрпети све што
му предстоји. Не допуштајући себи да мисли о томе шта ће бити, и чиме ће се свршити, а
судећи према распитивању колико то обично траје, Љевин се у својој уобразиљи спремао да
трпи, и да срце држи у рукама пет часова, и то му је изгледало могућно. Али кад се вратио од

доктора, и видео опет њене болове, он чешће и чешће понављаше: »Господе, опрости и