Page 643 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XVI

Око десет часова седели су код Љевина стари кнез, Сергије Иванович и Степан
Аркадијевич; после разговора о породиљи, разговараху и о другим предметима. Љевин је
слушао, али сећајући се нехотице прошлости при тим разговорима, онога што је било до
данашњега јутра, сећао се и себе, какав је био јуче, пре овога. Као да је сто година прошло
отада. Осећао се на некој недостижној висини, с које се брижљиво спуштао, да не би увредио

оне с којима је разговарао. Он је разговарао, али непрестано мислио о жени, о
појединостима њенога садашњега стања, и о сину, старајући се да се навикне на мисао о
његовом постојању. Сав женски свет, који после његове женидбе доби за њега нов, непознати
му дотле значај, уздиже се сад у његовом мишљењу тако високо, да није могао уобразиљом да
га обухвати. Слушао је разговор о јучерашњем ручку у клубу, а мислио је: »Шта ли сада ради
Кити, да ли је заспала? Како је? Шта мисли? Плаче ли син Дмитрије?« И усред разговора,
усред фразе, тек скочи и изађе из собе.

- Јави ми по неком може ли се к њој - рече кнез.

- Добро, одмах - одговори Љевин, и не застајући пође к жени.

Кити је била будна и тихо разговарала са матером правећи планове о крштењу.
Намештена, очешљана, у елегантној капици са нечим плавим, извадила је руке и метнула

их поврх покривача; лежала је на леђима, и сревши мужа погледом, привлачила га је
погледом к себи. Њезин поглед, и иначе светао, постајао је још светлији уколико јој се он
више примицао. На њеном лицу стајаше она иста промена од земаљског ка ванземаљском,
која се показује и на лицима покојника; али тамо је опроштај, а овде сусрет. Узбуђење,
слично ономе које је осећао у тренуцима порођаја, опет се приближи његовом срцу. Она узе
његову руку и упита га је ли спавао. Он није могао да одговори, и окрете се у страну убеђен у
своју слабост.

- А ја сам све заборавила, Костја! - рече му она. - Сад ми је тако добро.

Она је гледала у њега, али јој се израз одједном промени.

- Дајте ми га - рече, чувши писку детињу. - Дајте га, Јелисавета Петровна, хоће и он да га
види.

- Хајде, нека га тата види - рече Јелисавета Петровна подижући и приносећи нешто
црвено, чудновато и устрептало. - Чекајте, прво ћемо да се удесимо - и Јелисавета Петровна
метну то устрептало и црвено на кревет, поче развијати и повијати дете, подижући га једним
прстом, окрећући га и посипљући нечим.

Гледајући у ово сићушно и жалосно биће, Љевин је чинио узалудне напоре да у својој
души нађе какве било знаке очинског осећања према њему. Осећао је према њему само