Page 642 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

било, беше сад нешто страшно и по изгледу напрегнутости и по звуку који је отуда долазио,
Он прислони главу уз дрво кревета, и осећаше да му се срце цепа. Ужасни крици нису
престајали, постајаху све ужаснији, и кад до стигоше последњу границу ужаса, одједном се
стишаше. Љевин није веровао своме слуху, али сумњати се није могло, крици су се стишали,

и чула се само тиха ужурбаност, шуштање и убрзана дисања, и њен испрекидан, жив, нежан и
срећан глас тихо изговори: »Свршено«.
Љевин подиже главу. Кити, немоћно опустивши руке на покривач, необично лепа и тиха,
немо је гледала у њега, и хтела је, али није могла да се осмехне.

Одједном, у магновењу, Љевин се осети пренесен из тајанственог и ужасног света у којем
је живео последња двадесет и два сата, у пређашњи обични свет, али који је сада сијао новом

светлошћу среће, таквом, какву није могао издржати. Затегнуте струне прснуше. Јецање, и
радосне сузе које он није предвиђао, набујаше у њему са силином, њишући цело његово тело,
и дуго му не дадоше проговорити.

Пао је на колена пред постељом, држао испред усана женину руку и љубио је; и та рука
одговарала је на његове пољупце слабим покретима прстију. Међутим тамо, у доњем делу
постеље, у вештим рукама Јелисавете Петровне, као пламичак над свећњаком, лелујао се
живот човечјег бића, кога никад досада није било, а које ће као и друга бића, са истим
правом, са истом важношћу за себе, живети и рађати себи сличне.

- Живо! Живо! И још дечко! Не брините се! - чу Љевин глас Јелисавете Петровне која
пљескаше дрхтавом руком по детињим леђима.

- Мама, је ли истина? - рече глас Китин.

Само јецање кнегињино беше јој одговор.
И усред ћутања, као несумњиви одговор на материно питање, зачу се глас сасвим
друкчији од осталих гласова који су уздржљиво говорили у соби. То је био смели, дрски,
безобразни крик новог човечјег бића које се појави незнано откуд.

Да су пре тога рекли Љевину да је Кити умрла, да је он умро заједно с њом, да су им деца
анђели, и да је бог ту пред њима - он се ничему не би зачудио; али сада, вративши се у свет

стварности, чинио је велике напоре да схвати да је она жива и здрава, и да је биће које тако
очајнички дречи његов син. Кити је жива, муке су прошле. А он неисказано срећан. То је сад
схватио и због тога је био потпуно срећан. Али дете? Откуда, зашто, ко је оно?... Љевин
никако није могао да се навикне на ту мисао. То му се чинило као нешто излишно, као неки
сувишак, на који дуго није могао да се навикне.