Page 649 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 649
боље?
- Допустите, ви, чини ми се, стављате мене у положај кривца - проговори Алексије
Александрович.
- Ах не, то не, ни издалека, разумеј ме - и опет се дотаче његове руке, као да је био уверен
да ће то дотицање умекшати зета. - Ја говорим само једно: њен је положај мучан, ти га
можеш олакшати, а сам при томе ништа не изгубити. Ја ћу све тако удесити, да нећеш ни
осетити. Па и обећао си!
- Обећање је дато пре. А ја сам мислио да је питање о сину решило ствар. Осим тога, ја
сам се надао да ће Ани Аркадијевној бити довољна великодушност... - с муком, дрхтавим
уснама изговори побледели Алексије Александрович.
- Она и оставља све твојој великодушности. Она моли и преклиње само за једно - да
изађе из немогућног положаја у којем се налази. Она више не тражи сина. Алексије
Александровичу, ти си добар човек! Уђи за тренутак у њен положај. Питање развода за њу је,
у њеном положају, питање живота и смрти. Да ниси обећао раније, она би се помирила са
својим положајем, и живела би на селу. Али ти си обећао, она ти је писала писмо, и
преселила се у Москву. И у Москви, где је за њу сваки сусрет нож у срце, живи већ шест
месеци сваког дана очекујући одлуку. То је исто што и на смрт осуђенога држати месецима с
конопцем о врату, обећавајући му можда смрт, можда помиловање. Сажали се над њом, а ја ћу
[278]
све то тако улесити... Vos scrupules.
- Ја не говорим о том, о том... - прекиде га гадљиво Алексије Александрович. - Него,
можда сам обећао оно што нисам имао права да обећам.
- Дакле, одричеш оно што си обећао?
- Никад нисам одрицао да испуним оно што је могућно, али желим времена да
промислим уколико је то обећање могућно.
- Ах, Алексије Александровичу! - скочивши поче Облонски - нећу томе да верујем! Она је
несрећна како само може бити несрећна једна жена, и ти је не можеш одбити у тако...
- Уколико је обећано могућно. Vous professez detre un libre penseur. [279] Али ја, човек који
верује, не могу у таквој важној ствари поступити противно хришћанском закону.
- Али у хришћанским друштвима, и у нас, колико ја знам, развод је допуштен - рече
Степан Аркадијевич. - Развод допушта и наша црква. И ми видимо...
- Допушта, али не у овом смислу.
- Алексије Александровичу, ја не могу да те познам - поћутавши, рече Облонски. - Ниси
ли ти (и зар ми то нисмо ценили?) све опростио, и баш покренут хришћанским осећањем био
готов да све жртвујеш? Ти си сам рекао: дајте и хаљину кад вам узимају кошуљу, а сад...
- Ја вас молим - одједном се дигавши на ноге блед и са уздрхталом чељусти, пискавим
гласом проговори Алексије Александрович - ја вас молим да прекинете, да прекинете... тај
разговор.
- Ах, зар тако! Опрости ми, опрости, ако сам те наљутио - збуњено смешећи се поче
Степан Аркадијевич пружајући му руку - ја сам, као изасланик, само испоручивао поруку.
Алексије Александрович пружи руку, замисли се и рече:
