Page 644 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

гадљивост. Али кад га разголитише, и кад мрднуше танке-танке ручице, и ножице, с прстима
па чак и с палцем различитим од других прстију, и кад виде како Јелисавета Петровна, као
меке опружице, притисну те ручице скривајући их у платнену одећу, њега обузе такво
жаљење према том бићу, и такав страх да га она не повреди, да је ухвати за руку.

Јелисавета Петровна се насмеја.

- Не бојте се, не бојте се!

Кад је дете било преповијено и претворено у чврсту луткицу, Јелисавета Петровна га
пребаци, чисто поносећи се својим радом, и склони се, да би Љевин могао видети сина у свој
његовој лепоти.
Кити није скидала очију с детета, укосила главу и једнако гледала тамо. - Дајте, дајте га! -

рече, и чак се подиже.
- Е, Катарина Александровна, не смете се тако кретати! Чекајте, ја ћу вам га дати. Ево, да

види тата какав сам јунак.
И Јелисавета Петровна подиже и принесе Љевину на једној руци (прстима друге руке
само је подупирала потиљак који се њихао) необично црвено биће које се покретало и

скривало главу иза ивица од пеленице. Али ту је био нос, укошене очи, и уста која су
мљаскала.

- Дивно дете! - рече Јелисавета Петровна.
Љевин јетко уздахну. То дивно дете уливало му је само осећање гадљивости и жаљења. То
није било оно осећање које је он очекивао.

Љевин се окрете у страну, докле Јелисавета Петровна намешташе дете уз ненавикнуту
дојку.

Одједном га смех принуди да се окрене. То се Кити насмеја. Дете нађе дојку и поче да
сиса.

- Е, доста је, доста! - говорила је Јелисавета Петровна, али га Кити не пушташе. Оно
заспа на њеним рукама.

- Погледај га сад - рече Кити окрећући му дете тако да га може видети. Старачко лице
одједном се још више намршти и дете кихну.
Смешећи се и једва задржавајући сузе од милине, Љевин пољуби жену и изађе из тамне

собе.
Оно што је осећао према том маленом бићу било је не оно што је очекивао. Ничега

веселога и радоснога не беше у том осећању; напротив, нов неки и мучан страх. То је била
свест о новој области где му се може нанети рана. И та свест је у прво време била тако
мучна, страх да ово немоћно биће не пострада, био је тако силан, да се због њега није могло
приметити чудновато осећање бесмислене радости, и, штавише, поноса, које Љевин осети
кад дете кихну.