Page 647 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

хиљада, а други се задовољава и са две хиљаде; или, кад за директоре банака постављају, са
огромним платама, правнике, и хусаре који немају никакве особите специјалне спреме - ја
тада закључујем да плата није одређена по закону тражње и понуде, већ по пристрасности. И
ту постоји злоупотреба, озбиљна сама по себи, и која се штетно огледа на државним

пословима. Ја мислим...
Степан Аркадијевич похита да прекине зета.

- Да, али признаћеш да се отвара нова, несумњиво корисна установа. Узми како хоћеш,
има ту животно дело да се ради. А особито им је стало да се посао ради поштено - рече
Степан Аркадијевич с нагласком.

Али московски смисао поштеног био је непојмљив Алексију Александровичу.

- Поштење је само негативна особина - рече он.
- Ипак ћеш ми учинити велику услугу - рече Степан Аркадијевич - ако кажеш коју реч

Поморскоме. Онако узгред...
- Ствар та зависи, чини ми се, више од Болгаринова - рече Алексије Александрович.

- Болгаринов од своје стране потпуно пристаје - рече Степан Аркадијевич црвенећи.

Степан Аркадијевич црвенео је при помену Болгаринова зато што му је посета, коју је тог
јутра учинио Јеврејину Болгаринову, оставила непријатну успомену.

Степан Аркадијевич је поуздано знао да је посао који он жели да преузме, нов, животан,
и частан посао; али јутрос, кад га је Болгаринов, очигледно навалице, оставио да чека два
сата у чекаоници са осталим молиоцима, било му је непријатно.

Да ли му је било непријатно то што он, потомак Рурика, кнез Облонски, чека два сата у
Јеврејиновој чекаоници; или то што први пут у животу не иде за примером предака, да
служи владу, већ излази на ново поприште - тек му је било непријатно. За та два сата чекања
код Болгаринова, Степан Аркадијевич, весело ходајући по чекаоници, гладећи залиске,
ступајући у разговор с другим молиоцима, смишљајући каламбур који ће рећи о томе како је
чекао код Јеврејина - брижљиво је крио и од других и од самога себе право своје осећање.

Стварно, њему је за све то време било непријатно и криво, а није знао зашто. Да ли зато

што каламбур није ваљао: »посао је стојао до Жида, и ја дожидалса« [276] , или због нечег
другог. Кад га је најзад Болгаринов са изванредном учтивошћу примио, очигледно
тријумфујући над његовим унижењем, и безмало га одбио, Степан Аркадијевич похита да то
што пре заборави. И тек сада, сетивши се доживљаја, поцрвенео је.