Page 648 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XVIII

- Имам сад још једну ствар, и ти знаш коју. Тиче се Ане - рече Степан Аркадијевич пошто
мало поћута и отресе од себе онај непријатан утисак.

Како Облонски изговори Анино име, лице Алексија Александровича потпуно се измени:
место пређашње живахности доби израз малаксалости и мртвила.
- Шта управо ви хоћете од мене? - обрте се он на столици и склопи pince-nez.

- Одлуку, какву било одлуку, Алексије Александровичу. Ја ти се обраћам сада (»не као
увређеноме мужу«, хтеде рећи Степан Аркадијевич, али побојавши се да тиме не поквари

ствар, замени то речима: не као државнику, што испаде неумесно, него) просто као човеку,
као добром човеку и хришћанину. Ти се мораш сажалити над њом - рече он.
- То јест, због чега управо? - тихо рече Карењин.

- Да, да се сажалиш. Кад би је ти видео, као ја што сам - целу сам зиму провео с њом - ти
би се сажалио над њом. Њен је положај ужасан, у правом смислу ужасан.

- А ја бих рекао - одговори Алексије Александрович тањим, готово пискавим гласом - да
Ана Аркадијевна има све што је хтела.

- Ах, Алексије Александровичу, оставимо се рекриминација [277] ! Шта је било - било; ти
знаш шта она жели, и чека - развод брака.
- Ја сам сматрао овако: Ана Аркадијевна неће пристати на развод у случају да ја затражим
да се обавеже да ми остави сина. Тако сам јој одговорио, и сматрао да је ствар свршена. Ја је

и сматрам свршеном - писну Алексије Александрович.
- За име божје, не жести се - рече Степан Аркадијевич дотичући се зетовог колена. -

Ствар није свршена. Ако ми допустиш да саберем, ствар је стајала овако: кад сте се
растајали, ти си био велики, колико се може бити великодушан; ти си јој давао све - слободу,
штавише и развод. Она је то умела ценити. Не, не двоуми. Заиста ценила. У толикој мери, да
у тим првим тренуцима, осећајући своју кривицу пред тобом, није о свему промислила, и
није ни могла промислити. Она се свега одрекла. Али стварност и време показали су јој да је
такав њен положај мучан и немогућан.

- Живот Ане Аркадијевне не може ме интересовати - прекиде га Алексије Александрович
подижући обрве.

- Допусти ми да то не верујем - меко одговори Степан Аркадијевич. - Њен положај је и
мучан за њу, и без икакве користи за кога било. Она га је заслужила, рећи ћеш. Она то зна, и
не обраћа ти се с молбама; она отворено каже да те низашта и не сме молити. Али ја, сви ми
рођаци, сви који је волимо, молимо те, преклињемо те. Зашто да се она мучи? Коме је од тога