Page 670 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

остављајући шољу дршћућом руком.

- Не говоримо о томе.
- Баш о томе. И веруј да ме жена без срца, била она старица или не, твоја мати или туђа,
не интересује, и нећу да знам за њу.

- Ана, ја те молим да не говориш с непоштовањем о мојој мајци..

- Жена која не погађа срцем у чему лежи срећа и част њенога сина, та жена нема срца.

- Ја понављам своју молбу: да не говориш тако о матери коју ја поштујем - рече он
подижући глас и строго гледајући у њу.

Она не одговори. Пажљиво гледајући у њега, у његово лице, руке, она се сети, у свима
појединостима, призора јучерашњег измирења, и страсног његовог миловања. »Тако, исто
тако је расипао миловања, и расипаће их и на друге жене!« мислила је она.
- Ти не волиш матер. То су само фразе, фразе и фразе! - с мржњом гледајући у њега рече

она.
- Ако је тако, онда треба...

- Треба се решити, и ја сам се решила - рече она и хтеде да пође, али у тај мах уђе у собу
Јашвин. Ана се поздрави с њим и застаде.

Зашто је, у тренутку кад је у њеној души била бура, кад је осећала да стоји на
прекретници живота која може имати страховитих последица, зашто је било потребно
претварати се пред туђим човеком, који ће раније или доцније сазнати све - она није знала;

али одмах, савладавши у себи унутарњу буру, седе, и поче разговарати с гостом.
- Како ваша ствар? Јесте ли наплатали дут? - упита она Јашвина.

- Како моја ствар? Изгледа да нећу добити све, а треба да идем у среду. А кад ћете ви? -
рече Јашвин погледајући у Вронског и очевидно досећајући се да је било свађе.

- Мислим, прекосутра - рече Вронски.
- Ви се, уосталом, одавно спремате.

- Али сад је решено - рече Ана гледајући Вронског право у очи, погледом који му је
говормо да она и не мисли о могућности измирења.

- Зар вам није жао несрећног Пјевцова? - настави она разговор с Јашвином.

- Никад се нисам питао, Ана Аркадијевна, да ли ми је жао или не. Све је моје имање ту -
он показа на бочни џеп - и сад сам богат човек; а данас још отићи ћу у клуб, и можда се
вратити као просјак. Сваки који са мном седне да игра, жели да ме остави без кошуље, као и
ја њега. И боримо се, и у томе и јесте задовољство.

- А кад бисте били ожењени - рече Ана - како би било вашој жени?

Јашвин се насмеја.
- Зато се, вероватно, и нисам оженио, и никад нисам ни намеравао.

- А Хелсингфорс? - рече Вронски ступајући у разговор, и погледа у Ану која се
осмехивала. Сусревши његов поглед, Анино лице одједном доби хладно-строг израз, као да
му је говорило: »Није заборављено. Стоји све исто.«

- Је ли могућно да сте ви били заљубљени? - рече она Јашвину.