Page 693 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

ескадрон, на свој рачун.

- Да, чуо сам.
Зачу се звонце. Сви појурише вратима.

- Ено га! - рече кнегиња показујући на Вронског; у дугачком капуту, и црном шеширу са
широким ободом, ишао је под руку с матером. Облонски је ишао поред њега и нешто
живахно говорио.

Вронски је натмурено гледао преда се, као да не слуша оно што говори Степан
Аркадијевич.

Вероватно на опомену Облонскога, он се обазре на ону страну где су стајали кнегиња и
Сергије Иванович, и ћутке подиже шешир. Његово постарело лице, које је изражавало патњу,
било је као скамењено.

Кад изиђе на платформу, Вронски, једнако ћутећи, пропусти матер у вагон и изгуби се у
одељењу вагона.

На перону се орило Боже царја храни, затим узвици: Ура! И живио! Један од
добровољаца, висок, врло млад човек са упалим грудима, особито се упадљиво клањао,
махао изнад главе капом и китом цвећа. За њим се помолише и почеше се такође клањати два
официра, и један постарији човек дугачке браде у масном качкету.