Page 697 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

туђем човеку дао своју кћер. Али не може дату реч вратити. Карењин је дошао на сахрану. Ми
смо се постарали да се не сретне с Аљошом. За њега, за мужа, тако је било лакше. Мужа је
ослободила. Али мој јадни син сав се њој предао. Оставио је све, каријеру, мене, па га ипак
није пожалила, докраја га убила. Не, кажите шта хоћете, сама њена смрт - смрт је једне гадне

жене, без религије. Боже ми опрости, не могу да не мрзим успомену на њу кад гледам
пропаст мога сина.
- А како је он сада?

- Бог нам је помогао - дошао српски рат. Ја сам стара жена, ништа се у томе не разумем,
али је њему то бог послао. Разуме се, мени је, као матери, страшно, - што је главно, говоре, ce

n’est pas très bien vu à Pétersbourg. [312] Али шта да се ради! Само га је то могло подићи.
Јашвин, његов пријатељ, све је прокоцкао на картама, и спремио се за Србију. Јашвин је
свратио до њега и наговорио га. Сад га то занима. Молим вас, поразговарајте с њим, ја бих

желела да се разоноди. Тако је тужан. И као за пакост, и зуби га заболели. Али вама ће се
обрадовати. Молим вас, поразговарајте с њим; он шета с оне друге стране.

Сергије Иванович рече да ће то радо учинити, и пређе на другу страну воза.