Page 709 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

рукама. Треба бринути о удобностима у госте позвате свастике и њене деце, као и о својој
жени и детету, и не може се не провести с њима макар један мали део дана.

И све ово, заједно с ловом и с новом страшћу за пчеларство, испуњавало је сав Љевинов
живот, који није за њега имао никаква смисла док је мислио о њему.

И, осим што је Љевин сигурно знао шта мора радити, исто је тако знао и како све то
треба урадити, и који је посао важнији од другога.

Знао је да раднике треба погађати што је могуће јевтиније; али, зато што се новац даје
унапред, наимати их јевтиније него што вреде - не треба чинити, мада је то врло пробитачно.
Продавати сељацима сламу за време оскудице у сточној храни, може, иако му их је жао; али
механу и пивницу, мада дају добар приход, треба уништити. За сечу шуме треба кажњавати
што је могућно строже, али за ухваћену стоку се не може наплаћивати потрица; и премда то
једи чуваре, и ослобођава сељаке од страха, не може се друкчије него пустити ухваћену стоку.

Петру, који је зеленашу плаћао десет процената месечно, треба позајмити новац да се
откупи; али се не може ни снизити свота ни продужити рок плаћања сељацима неплатишама.
Надзорнику се не може опростити што ливада није покошена на време, те је трава пропала

узалуд; али се и не може косити осамдесет десетина, на којима је била посађена млада шума.
Не може се опростити раднику који је у радно време отишао кући зато што му је умро отац -
ма како да нам га је жао; и треба радника обрачунати јевтиније за пропуштене скупе месеце;
али се не може не издавати месечна плата старим, потпуно непотребним слугама.

Љевин такође зна да по повратку кући пре свега треба отићи до жене која је нешто
болесна, а сељаци, који су га чекали три сата, могу још мало чекати; зна такође да, без обзира
на задовољство које осећа при хватању и смештању ројева, да се мора лишити тога
задовољства, оставити старца да без њега смести ројеве, а он да приђе и разговара са
сељацима који га нађоше на уљанику.

Да ли је добро или рђаво поступао, он не зна, али не само да то сад не би доказивао, него
ће избегавати разговоре и мисли о томе.

Размишљања га доводе у сумњу и сметају му да види шта треба а шта не треба. Кад не
мисли, него живи, он непрестано осећа у својој души присуство непогрешивог судије, који
решава који је од двају могућих поступака бољи а који гори; и чим не би поступио како
треба, Љевин би то одмах осетио.

Тако је живео не знајући и не видећи могућност да сазна: шта је, и зашто живи на свету;
због тога се незнања мучио толико да се бојао самоубиства, а у исто време је поуздано крчио
свој нарочито одређени пут у животу.