Page 711 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

закопати, и овога пегавог шарца, врло брзо - мислио је гледајући у трбушатог коња који је
убрзано дисао кроз раширене ноздрве, и опкорачивао точак који се испод њега окретао. - И
њега ће закопати, закопаће и Фјодора додавача, са његовом коврџавом брадом пуном плеве, и
са поцепаном кошуљом на белом рамену. Он дреши снопове, и нешто командује, и виче на

жене, и брзим покретом поправља каиш на точку замашњаку. И што је главно, не само њих,
него ће и мене закопати, и ништа неће остати. Зашто?«
Премишљао је о томе, и у исто време гледао у часовник да види колико ће омлатити за
сат. Морао је то знати да би према томе одредио посао за дан.

»Скоро ће већ сат, а тек су трећи стог почели«, помисли Љевин, приђе додавачу, и
надвикујући хуктање машине, рече му да разређеније убацује.

- Помного мећеш, Фјодоре! Видиш да се заптива, и зато не иде брже. Разређуј!

Фјодор, поцрнео од прашине прионуле за ознојено лице, одговори му нешто, али је и
даље радио онако како Љевин није желео.

Пришавши бубњу, Љевин уклони Фјодора и поче сам пуштати снопове.
Тако је радио до сељачког ручка, дотле већ не беше дуго; а затим изиђе испод сушнице

заједно с Фјодором и упусти се с њим у разговор, заставши, на гумну, крај врло уредно
зденутог жутог пласта пожњевене ражи, остављене за семе.

Додавач је био из једног удаљеног села где је Љевин раније давао земљу у наполицу. Сад
је земља била издата једном покућару под закуп.
Љевин се упусти с Фјодором у разговор о тој земљи, и упита га да ли би идуће године узео
земљу Платон, један богат и добар сељак из тога села.

- Скупо је, Константине Дмитричу, Платон неће имати рачуна - одговори сељак вадећи
класје испод ознојеног пазуха.

- А како Кирилов има рачуна?

- Зар Мићуха (тако презриво назва сељак покућара), Константине Дмитричу, да нема
рачуна? Тај ће притегнути да извуче своје. Он хришћанина неће пожалити. А чича Фоканич
(тако је он звао старца Платона), зар он да дере кожу с леђа? Он неком позајми, неком и
поклони; кад погледаш, приход подбаци. И то је човек.

- А зашто да поклања?

- Па тако; значи, има разних људи; неки човек живи само за своје потребе, рецимо
Мићуха, тај гледа само свој трбух да набије, а Фоканич је праведан старац. Он живи и за
душу. Мисли и на бога.

- Како мисли на бога? Како живи за душу? - готово узвикну Љевин.
- Зна се како, по правди, по божјој вољи. Има разних људи. Ето, рецимо ви, ви такође

нећете увредити човека...
- Да, да, збогом! - рече Љевин гушећи се од узбуђења, и окренувши се узе штап и брзо пође

кући. На сељакове речи: да Фоканич живи за душу, по правди и вољи божјој, нејасне али
значајне мисли избише у гомили као иза неке преграде, све се устремише једном циљу,
почеше се ковитлати по његовој глави и ослепљивати га својом светлошћу.