Page 712 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XII

Љевин је ишао крупним корацима по друму, и ослушкујући пазио не толико на своје
мисли (он још није могао да их објасни), колико на душевно стање какво раније никад није
осећао.

Речи које је изговорио сељак произведоше у његовој души дејство електричне варнице,
која одједном преобрази и споји уједно читав рој раштрканих, немоћних, засебних мисли,
које никад нису престајале да га занимају. Ове мисли, неприметно за њега самог, занимале
су га и док је говорио о давању земље под закуп.

Осећао је у души нешто ново, и са уживањем додиривао то ново, не знајући још шта је то.

»Не живи само за себе, него и за бога. За каквога бога? Шта се бесмисленије може рећи
од тога што је сељак рекао? Рекао је да не треба живети само за своје потребе; то јест, да не
треба живети за оно што схватамо, што нас привлачи, што желимо; него треба живети за
нешто непојмљиво, за бога, кога нико не може ни појмити, ни одредити. И шта? Нисам
разумео те бесмислене речи Фјодорове? А схвативши их, посумњао сам у њихову
истинитост? нашао сам да су глупе, нејасне и нетачне?

»Не, разумео сам ја њега, и сасвим онако како он сам разуме; разумео сам потпуно и
јасније него ишта у животу, и никад у животу нисам сумњао, и не могу сумњати у то. И не

само ја, него сви, цео свет само то једно потпуно разуме, и једино у то не сумња, и увек је с
тим сагласан.
»Фјодор каже да Кирилов покућар живи за свој трбух. То је појмљиво и паметно. Сви ми,
као разумна бића, не можемо живети друкчије него за трбух. И одједном, тај исти Фјодор

каже да не ваља живети само за трбух, него треба живети за истину, за бога, и ја га од прве
речи разумедох! И ја, и милиони људи који су вековима пре мене живели, и који сада живе,
сељаци, сиромашни духом, и мудраци који су мислили и писали о томе, који својим
нејасним језиком увек то исто говоре - сви се ми слажемо у једном: за шта треба живети, и
шта је добро. Заједнички са свима људима имам ја само једно чврсто, несумњиво и јасно

сазнање; али то се сазнање не може објаснити разумом - ово је изван разума, и нема
никаквих узрока, и не може имати никаквих последица.
»Ако добро има узрок, оно већ није добро; ако има последицу - награду, такође није
добро. Према томе, добро је изван ланца узрока и последица.

»И ја то баш и знам, и сви то знају.

»А ја сам тражио чуда, жалио што нисам видео чудо које би ме убедило. А сад ево чуда
које је једино могућно, које увек постоји, окружује ме са свију страна, а ја га нисам опажао!

»Какво веће чудо од тога може постојати!