Page 713 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

»Је ли могућно да сам нашао решење свега, је ли могућно да су сад окончане моје патње?«
мислио је Љевин корачајући по прашљивом путу и не осећајући ни врућину ни умор,
осећајући само стишавање дугих страдања. То је осећање било тако радосно да му се чинило
невероватно. Гушио се од узбуђења, и како није могао даље да иде, скрену с пута у шуму и

седе на непокошену траву у хладу јасика. Скиде са ознојене главе шешир и леже налакћен на
једну руку на сочну, густу шумску траву.
»Да, треба се сабрати и размислити« мислио је гледајући нетремице у неугажену траву
која је била пред њим, и пратећи кретање зелене бубице што се пузала по стаблу пиревине и

којој сметаше у кретању седмолистов лист. - Све из почетка? - упита се, одмичући лист да не
смета бубици, и прегибајући другу травку да бубица пређе на њу. - Шта ме је обрадовало?
Шта сам пронашао?

»Пре сам говорио да се у моме телу, у телу ове траве и ове бубице (гле, није хтела на
траву; опружила крилца и одлетела) врши промена материје по физичким, хемијским,
физиолошким законима. А у свима нама заједно с јасикама, облацима и магловитим пегама,
врши се развиће. Развиће из чега? У шта? Бесконачно развиће и борба... А зар би могло бити
каквог правца и борбе у бесконачност! Чудио сам се што упркос највеће напрегнутости
мисли у томе правцу, што ми се ипак не открива смисао живота, смисао мојих побуда и

тежња. А смисао мојих побуда тако је јасан у мени, да ја стално живим по њему, и зачудио
сам се и обрадовао кад је мужик изрекао тај смисао: живети за бога, за душу.

»Ништа нисам пронашао. Само сам сазнао оно што знам. Појмио сам ону моћ која ми је
не само у прошлости давала живот, него ми и сад даје живот. Ослободио сам се обмане,
познао сам господара.«
И укратко понови у себи цео ток своје мисли за последње две године, чији почетак беше

јасна, очигледна мисао о смрти, док је гледао драгог и безнадежно болесног брата.
Појмивши тада први пут јасно да сваког човека, па и њега, не чека у будућности ништа

друго до патња, смрт и вечни заборав, он одлучи да се тако не може живети, да треба или
објаснити свој живот на начин да се не јавља као пакосни подсмех некаквог ђавола, или се
убити.

Али није урадио ни једно ни друго, него је наставио да живи, мисли и осећа, штавише,
баш се у то време и оженио, и осетио многе радости и био је срећан, а није мислио о значају
свога живота.

Шта то значи? Значи да је живео добро, али мислио рђаво.
Живео је (несвестан тога) оним духовним истинама које је посисао заједно с млеком а
мислио је не само не признавајући те истине, него и брижљиво их обилазећи.

Сад му је било јасно да је могао живети једино захваљујући оном веровању у којем је био
васпитан.

»Шта бих био, и како бих проживео свој живот да нисам имао то веровање, да нисам знао
да треба живети за бога, а не за своје потребе? Ја бих пљачкао, лагао, убијао. Ништа од онога
што сачињава главне радости мога живота, не би постојало за мене.« Чинећи највеће напоре

маште, није могао себи да представи оно зверско биће какво би био, да није знао за шта
живи.

»Тражио сам одговора на своје питање. А одговор на моје питање није могла дати мисао -