Page 717 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XIV

Љевин је гледао испред себе и видео стадо, затим угледа кочије са упрегнутим вранцем и
кочијаша који приђе стаду, проговори нешто са чобанином; затим чу већ сасвим близу себе
тандркање точкова и фркање ситога коња; али је тако био обузет својим мислима да му није
долазило на ум питање зашто кочијаш иде к њему.

Схвати тек онда кад га кочијаш, пошто притера сасвим близу, зовну.

- Послала ме госпођа. Дошли су вам брат и још некакав господин.
Љевин седе у кочије и узе дизгине.

Као пробуђен из сна, дуго се није могао прибрати. Погледаше у ситога коња, кога беше
пробила пена између бутина и по врату где га додириваху дизгини, погледаше у Ивана
кочијаша који је седео поред њега и сећаше се како је очекивао брата, како је жена вероватно
узнемирена његовим дугим одсуством, старао се такође да погоди који је то гост што је

дошао са братом. И брата, и жену, и непознатога госта замишљао је сада друкчије него
раније. Чини му се да ће одсад односи према свима људима бити сасвим друкчији.

»Међу братом и мноме можда неће сад више бити оне отуђености која је увек стајала
између нас - препирке неће бити; с Кити се никад нећу свађати, према госту, ма ко он био,
бићу љубазан и добар, са слугама, са Иваном - све ће бити друкчије.«

Задржавајући затегнутим дизгинима доброга коња који је фркао од нестрпљења и хтео да
каса, Љевин се обазирао и тражио повод да отпочне разговор с Иваном, који није знао шта да
ради са својим беспосленим рукама, па је непрестано притискивао кошуљу што се
разлепршавала. Љевин хтеде да му каже да није требало тако високо подтегнути седиште, али
то би личило на прекор, а он је хтео љубазан разговор. Друго му пак ништа није падало на
ум.

- Изволте држати десно, ударићете у пањ - рече кочијаш, поправљајући Љевина и вукући
за дизгине.

- Молим те, не дирај и не учи ме! - рече Љевин, кога наљути ово кочијашево мешање. Као
и увек, туђа га примедба наљути, и он с тугом осети како је погрешна била његова
претпоставка да ће душевно његово расположење одмах га моћи изменити у његову додиру са

стварношћу.
Кад је био на четврт километра од куће, Љевин спази Гришу и Тању који су му трчали у
сусрет.

- Теча Костја! Иде и мама, и деда, и Сергије Иванович, и још неко - говорили су пењући се
у лака кола.

- А ко?