Page 748 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

осамдесет другој години. Љубав према људима је најбитнија његова особина, посебно љубав
према обичном човеку из народа, према сељаку кмету, према руском народу. Није пошао
путем младића из аристократске породице да заврши студије и гради каријеру државног
службеника, напустио је студије, дошао у Јасну Пољану и почео да се бави имањем.

Ослобађао је своје кметове, делио им земљу, помагао их, подигао школу за сељачку децу,
писао књиге - педагошки рад био је једна од његових преокупација. Био је стално против
неправде и сиромаштва, личним примером је показао како треба брисати сталешке разлике -
гроф је помагао својим сељацима у орању земље. Био је слободоуман и ценио слободоумље;
осуђивао је неморал власти и племства; подржавао револуционарне идеје. Због таквих
ставова дошао је у сукоб са племством, властима, црквом и породицом. Када су власти
ухапсиле једног професора због слободоумних ставова, Толстој је отишао управнику затвора

и захтевао да њега ухапси. Овај је одговорио: "Ваша слава је, грофе, сувише велика и у Русији
нема тамнице која би могла да је прими". Он је озлојеђен неподношљивим разликама у
друштву: на једној страни су они који гладују, на другој страни они који скоро ништа не раде
а живе у изобиљу: "Окупили се злочинци који су опљачкали народ, накупили војника и
судија да штите њихову оргију, и - пирују. Народу не остаје друго него да опљачкано отме
назад". Он пише чланке и трактате о актуелним друштвеним питањима: Па пита шта да

радимо, О Глади, У чему је моја вера. Године 1908. пише трактат Не могу да ћутим. Роман
Васкрсење је коначан обрачун са влашћу, племством и црквом. Црква га је искључила из
својих редова и анатемисала га. Али је у руском народу уживао велики углед. Радници једне
московске фабрике послали су му поклон са посветом: "Вас је задесила судбина многих
великих људи, који иду испред свог века. И раније су их спаљивали на ломачама, уништавали
у тамницама и прогонству. Нека вас искључују из чега хоће и како хоће фарисеј-владике.
Руски људи ће се увек поносити вама, сматрајући вас својим, великим, вољеним". Пет

хиљада људи се слило у Јасну Пољану да испрати Лава Толстоја који је сахрањен, по
његовом завештању, без обреда, у обичном дрвеном сандуку, у Забрану, омиљеном месту
свога детињства.

Лав Толстој је за живота стекао светску славу писца горостаса - био је горостас по делу,
по духу и по моралу. Почео је да пише у двадесет четвртој години (аутобиографско дело
Детињство, 1852) и за шездесетак година књижевног рада створио је обиман књижевни опус:
јубиларно издање целокупних Толстојевих дела (1928-1958) обухвата деведесет томова. Из
тога опуса могу да се издвоје репрезентативни наслови. Аутобиографска проза: Детињство
(1852), Дечаштво (1855), Младост (1857); приповетке: Севастопољске приче (1855), Смрт

Ивана Иљича (1886); романи: Породична срећа (1859), Козаци (1862), Рат и мир (1869), Ана
Карењина (1877), Васкрсење (1899), Хаџи Мурат (1912); драма: Живи леш (1904).

Лав Толстој је пажљиво и студиозно радио на својим књигама. Протицало је по неколико
година од замисли до почетка рада на роману. Дуго је радио на својим великим романима (не
великим само по обиму): на Рату и миру је радио седам година, Ану Карењину је писао пет
година а Васкрсење пуних десет година, на Козацима и Хаџи Мурату радио је по десет година
са повременим прекидима. Још нешто је карактеристично за његов стваралачки поступак:
радио је по неколико верзија својих романа. Те верзије су настајале у току рада на романима,
пре него су коначно завршени: Ана Карењина је прошла кроз шест верзија а Рат и мир имао
је чак десет верзија. Ове чињенице указују на тежину стваралачког процеса, на високу

уметничку зрелост писца и на снажну свест о одговорности писца пред делом и пред