Page 119 - Meša Selimović - Tvrđava

- Danas sam razgovarao sa Sehagom Socom o tebi. Sam je pitao - dodao je
posteno.
- Sta Sehaga ima da pita za mene?
- Mogao bi ti pomoci. Rekao je da dodjes.
- Kako ce mi pomoci?
- Moze ti naci posao. On moze sve.
- Sta bi trazio od mene za tu uslugu?
- Nista. Pomenuo te, pricali smo o tebi, ispricao sam ono sto znam, i eto, rekao
je da ga posjetis. Otidji, svakako.
- Mozda cu i otici.
- Ne mozda, vec sigurno.
- Dobro, sigurno.
- Imas li novaca?
- Imam. Hvala ti.
- Eto, samo to. Nikome ne govori da sam dolazio.

Pogledao je iza kapijskog direka, da ga ko ne vidi, i ukoracio u mrak.

Gledao sam za njegovom sjenkom sto se stapala sa mrakom, i zelio da potrcim
za njim, da ga upitam zasto je dolazio ovamo, krijuci se tamom, premro od
straha. Smijesan je ovaj njegov strah od svakoga, od nicega, ali za njega nije
nista manji zato sto je nama smijesan. Bila mu je potrebna velika hrabrost da
se uputi prema mojoj kuci i da razgovara sa mnom odbacenim, nepriznatim,
makar i ovako skrto, kao da mi je mahnuo rukom u prolazu.

Zasto se brine za mene? Da li zbog sjecanja na Dnjestar, kad sam ga oteo od
smrti, ne misleci na svoju? Objasnio sam mu da to nisam ucinio ni iz dobrote,
ni iz sazaljenja, ni zbog svjesne odluke. Bio je to nerazmisljeni cin, kao da sam
pamet izgubio, i nisan znao sta radim. Mogao sam isto tako da ga ostavim u
bujici, bez razloga i bez sazaljenja. Zato mi ne duguje nista, rekao sam mu to
davno. Ali se ne pamti razlog vec cin. On pamti moj cin i svoj strasni cas, kad
se uneredio od straha, raspamecen, pred smrcu ciji je ledeni dah vec osjetio. A
nekakva luda je uporno vukla camac kroz pobjesnjele talase, zbog njega,
nepoznatog (a ja mislim da sam se samo drzao za dasku, da ne propadnem).
Sigurno se tada najiskrenije u zivotu molio za zivot drugog covjeka, makar dok
ne izadje na obalu, i za pobjedu nad smrcu, njegovom i svojom. I nikada
nikome nije zelio toliko srece kao njemu, jer mu je od njega sve zavisilo.
Zapamtio je sve, i tu ludu rijeku, i taj ludi predsmrtni cas, i tog ludog mladica,
a poslije, ni otrijeznjen, nije mogao zaboraviti da samo njemu i cudu duguje
zivot. Prvi zivot mu je dao otac, u Sarajevu, ja drugi, na Dnjestru. Onaj nije
zelio, za moj bi dao i dusu. Morao je zapamtiti roditelja, narocito vaznijeg.
Doduse, mogao je i zaboraviti, mnogi zaboravljaju, ali je njegova nevolja sto je
dobar covjek, i zeli dobro dobrim da vrati. A ljudi su ga natjerali da dobro vrati
nezahvalnoscu. I mozda je njemu bilo teze nego meni. Sigurno je bilo teze. Ne
zaboravlja, dosao je veceras, iako se boji. Nije simio da poruku posalje po
nekom drugom. Dosao je sam. Za njega je to isto kao da je jurisao na
utvrdjeni sanac.