Page 124 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 124

udarivsi se po stegnima, i rekao, oprastajuci se (mislio sam da se ruga, ali ne,
            bilo je sasvim ozbiljno):

            - Lijepo se narazgovarasmo. Ne zamjerite.

            Bas se lijepo narazgovarasmo, kao da smo se motkama mlatili!

            Ali ne bih rekao da je otisao uvrijedjen. Ko zna sta je uslo u njegovu otpornu
            glavu, a sta mu je samo proleprsalo pored usiju.

            A onda mi je palo na um da je cak mogao osjetiti postovanje prema nama,
            zato sto ne pristajemo na podlost, i sto mu kazemo sta mislimo. Mozda, jer
            Avdaga je surov ali nije pokvaren, ne zna za milost ali nema lukavstva. On je
            izvrnuti, unakazeni narodski covjek, koji drukcije ore i kopa nego njegov otac,
            ali je nesto ljudskog moglo da se zadrzi u njemu. Neko zrno, neka naplavina,
            neko blijedo sjecanje. Ali sve ovo govorim napamet, jer ne znam kakva se
            cuda desavaju u dusi jednog dzelata.

            Ispratio sam ga do sokaka, ne znajuci sta da mu kazem. Nisam htio da
            ublazavam ni da utvrdjujem ono sto je receno.

            - Zena ti je opasna - rekao je, posto smo sisli niz stepenice, da ga ne bi cula,
            pomislio sam. - Sad znam zasto nisi pristao. Zbog nje.
            - Kako zbog nje. Odgovorio sam ti odmah, ne pitajuci nju.
            - Ne bi joj smio na oci da si pristao. A ja se cudim: zasto? Vidio sam zasto.
            Hvala bogu sto se nisam zenio. Nego, nisam ti rekao zasto sam dosao.

            Dobro se sjetio, makar i na kraju.

            - Porucio ti je Dzemal-efendija da dodjes sutra u Begovu dzamiju, u podne. I
            rekao je da nemas pravo, ne ljuti se na tebe.
            - Zasto da dodjem u dzamiju?
            - Bice sva ulema. Govorice se o onom studentu, Ramizu.
            - Sta ce se govoriti?
            - E, to ne znam. A Ramiz je zatvoren u tvrdjavi, jesi li cuo?
            - Kada?
            - U prvi mrak. Uhvatili su ga ljudi kojima je govorio. I predali vlastima. E tako,
            i dodji, sigurno. Posao je, pa se vratio.
            - Kad sam dosao, tvoja zena nije bila sama.
            - Nego?
            - S Osmanom Vukom. Otisao je kad sam ja dosao.
            - Sigurno me nesto trazio.
            - Mozda te i trazio. Samo da znas.

            Nije vjerovao nikome, kako bi vjerovao zenama. I upozoravao me da pripazim,
            ali s te strane sam miran, hvala bogu.

            Avdaga je otisao u mrak, a mene ostavio rasturena, zbog Ramiza.
   119   120   121   122   123   124   125   126   127   128   129