Page 202 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 202
Sta znam zasto! Ja sam zamolio Osmana da ga one veceri povede u mejhanu,
ja sam ga zamolio da mu kaze nekoliko lijepih rijeci, ja sam kriv sto smo culi
svadju zbog koje se Osman naljutio. Sve to znam, pa ipak, zasto? Zar samo
zato sto je sin bio drzak prema ocu? Osman ne moze dirnuti ni mnogo teza
stvar od jedne obicne svadje.
Eto, kako je tudja sumnja zarazna, podriva te i kad znas da je covjek prav.
Ako je prav.
A sta onda ako nije, ako je iskusni lovac Avdaga na pravom tragu?
Ta misao me porazila.
Nemoguce, znam da nije tako!
Ali se misao vise nije mogla zaustaviti, i protiv moje volje je prelazila granicu
koju joj je postavljala moja dobra volja, uvlaceci me cijelog u ponor stvorene
mogucnosti.
Ako je tako, onda je sve lako sklopiti, i sve je jasno.
Osman je poslao Mahmuta da razgovara sa dizdarom, on mu je najpogodniji,
jer Mahmutu niko nista ne bi vjerovao ako bi i izdao, Mahmut je poslije uporno
navaljivao da se vidi s Osmanom, da bi naplatio svoju uslugu. Osman ga je
odbijao, da ne bi sve postalo sumnjivo, a Mahmutov jadan polozaj pred sinom
posluzio je Osmanu kao dobar izgovor da mu da obecanu nagradu.
Sve se slaze. Samo se ne slaze sto sam ja ispao budala, ali to se njih ne tice.
Vjesto su se pretvarali, krijuci sve, a ja sam im sluzio kao spona i zaklon.
Sve se slaze. Tacno onako kako bi Osman mogao zamisliti. Ljudi su za njega
samo sredstvo, zasto bih ja bio izuzetak?
Ali Mahmut? Kako je Mahmut mogao toliko da se pretvara? Mislio sam da znam
sve o njemu, vjerovao sam da je svakakav i nikakav, ali da nista skriveno u
njemu ostati ne moze. Skrivao je, toboze, svoje bezvrijedne tajne, cutao o
njima dan ili sat, a onda je sve iznosio na dlanu, oslobadjajuci ih se olaksano,
kao da je skidao teret sa sebe. Bio je za mene nesredjeno matoro dijete s
golubijom dusom, i zato mi drag. Ali ako je igrao ovu ruznu igru, onda je
smrdljivi matori lupez koga moram sto prije zaboraviti. Raskinuo sam s jednim
Mahmutom, ovim sadasnjim. Hocu li raskinuti i s onim nekadasnjim,
nepostojecim?
Pogledao sam u njega, mracan od sumnje. Pogledao je i on mene, iznemiren,
kao da je naslutio moje misli, i kao da se branio kajanjem. Izgleda
bespomocan, kao i nekada, i ponovo sam zazalio za mojim, Mahmutom, ali
