Page 67 - Meša Selimović - Tvrđava

Sunce, kao da se tali, bjesomucno bljuje vatru, ognjene iskre padaju na
zemlju.

Pobjesnila je i pekarska pec ispod nas, i nasu sobicu pretvorila u pakao.

U podnevnim casovima izgledalo je da ce planuti i nebo i zemlja, i da ce se sve
pretvoriti u ogromnu vatrenu pustinju.

Nocu smo lezali na uskoj drvenoj verandi prema dvoristu. Po nesigurnom
mraku kretale su se sjenike nasih cudnih komsija, i udarali kopitama konji u
staji, u dnu dvorista sto je licilo na han.

Nepoznati ljudi su dolazli i odlazili, iduci za nepoznatim poslovima, ostavljajuci
za sobom nemir.

- Ne boj se, spavaj - umirivao sam Tijanu kad bi se probudila.
- Ne bojim se - satptala je, ali su se njene oci okretale za nocnim sjenkama
bez lica.

Jednog jutra: smo vidjeli da su nekakvi crvi pojeli sparuseno lisce divlje
jabuke, jedinog drveta u nasem dvoristu. Preko dana su ispreli paucinu na
patrljcima jabuke, ali su komsijska djeca kamenjem i motkama omlatali taj
ukras s mrtvog drveta.

U okolnim bastama crvi su se toliko namnozili, da su paucinom premrezili
stabla zerdelija i sljiva pozegaca, pa i sasusenu travu na otvrdloj zemlji.
Izgledalo je da su vocke ponovo izbeharale, ili da je pao snijeg. Za nekoliko
dana paucina je zahvatila avlije, sokake, prozore, sofe. Nepregledna vojska
crva pocela je da zauzima grad.

Ljudi su ostavljali kuce i bjezali natovareni stvarima, kao ispred pozara, ispred
poplave. Zaustavljali su se na prvom cistom mjestu, kao u zbjegu, i uzdisuci
gledali spepeljene vocnjake; otete kuce.

Sta sve nece udariti na covjeka!

Crvi se mnoze neshvatljivom brzinom, kao da zele sto prije da osvoje svijet.
Pred nasim ocima rastu grozdovi sitnih gmizavaca, prozdrljive truncice
neprestano grickaju, zvacu, unistavaju, tankom predjom isprepleli su stabla,
zatvorili kuce, poklopili zemlju, ljudi ce se povuci na goli kamen, i pomrijeti od
gladi i straha.

Bas smo jad, mi ljudi, nemocni pred svacim, mislio sam malodusno, krijuci to
pred Tijanom, a za dan-dva sam se cudio svom strahu: crvi su uginuli, gotovo
u isto vrijeme, svi kao da su se dogovorili. Ostale su samo njihove kozurice, od
vreline pretvorene u prasinu, i ostalo je cudjenje.

Ljudi su se vratili kucama, s gadjenjem skidajuci slabu paucinu.