Page 78 - Ateološka rasprava - Mišel Onfre
P. 78

Spinoze, Loka, Hjuma, Berklija, Rusoa, Bergsona i toliko drugih -
        da  ne  govorimo  o  materijalistima,  socijalistima,  frojdovcima  -
        zastupljeno  je  u Indeksu...),  osiromašuju  misao  prinuđenu  da
        odustane, da  ućuti  ili  da  bude  krajnje  oprezna.  Biblija,  pod
        izgovorom  da  sve  sadrži,  sprečava  sve  što  ona  ne  sadrži.
        Tokom vekova šteta je ogromna.
              Mnogobrojne  fatve  su  bačene na autore muslimane,  čak  i
        ako  ne  zastupaju  ateističke  stavove,  ne  omalovažavaju  učenja
        Korana, ne pribegavaju ni bogohuljenjima niti uvredama. Dovoljno
        je, da bi se navukli gromovi, prosto-naprosto misliti, slobodno se
        izražavati.  Svaka,  i najmanja  želja  za  autonomnim  mišljenjem
        veoma skupo se plaća: izgnanstvo, hajka, proganjanje, klevetanje,
        čak ubistvo, sve te nevolje iskusili su Ali Abderrazik, Muhammad
        Kalafallah, Taha Husein, Nasr Hamid, Abu Zaid, Muhammad Ikbal,
        Fazlur Rahman, Mahmud Mohamed Taha...
              Sveštenici  triju  religija  odbijaju  da  se  samostalno  misli  i
        razmišlja.  Radije  daju  dozvolu  -  imprimatur  -  opsenarima  koji
        smućuju slušaoce svojom umešnošću da barataju jezikom, izvijaju
        reči i pevuckaju pravila. Šta sholastika već vekovima izvodi osim
        što  rečima  obavija,  nerazumljivim  registrom  filozofskog  staleža,
        stare hrišćanske priče i dogme Crkve?
              Jevreji,  hrišćani  i  muslimani  vole  vežbanje  memorije,  oni
        naročito  uživaju  u  molitvama  vernika,  jednoliko  pevanim  ili
        recitovanim.  Muslimani  veoma  mladi  nauče  da upamte  sure  iz
        Korana, da ga pravilno čitaju s dobrom dikcijom - tajwid - i da ga
        monotono  po  propisu  recituju  -  tartil.  Tajwid  propisuje  lagano  i
        melodično  deklamovanje  sa  varijacijama  bogatog  i  ukrašenog
        horskog  pevanja,  sve  sa  velikim  pauzama:  tartil  je  sporo
        recitovanje. Tradicionalno,  teološke  škole  hvale  sedam  načina
        čitanja  na osnovu  lingvističkih  i  fonetskih  vokalnih  znakova:
        konsonanti grleni i obični, bez vokala; vokali mukli; izgovor veoma
        lagan;  ukrašavanje  pomoću  anafora;  s  tim  da  sve zajedno
        doprinosi da se duh, značenje i mudrost teksta provuku iza čisto
        zvučnog delovanja glasova...
              Litanije koje se slušaju u talmudskim školama ili u koranskim
        - u medresama, često korišćene za borbu protiv falsafa, filozofije -
        svedoče:  uči  se  glasno,  grupno, po  taktu,  u  kolektivnom  i
   73   74   75   76   77   78   79   80   81   82   83