Page 184 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 184

č
               bez   igde  i ega.  Izbegavao     je  da  govori   o  Staljinu,  ali  nije  propustio   da
               kaže da se on ne može nikako meriti sa Lenjinom, čovekom koji se rađa
               jednom     u  hiljadu   godina.    Hvalio   je  Trockog,    isticao  njegovu    ulogu    u

               Oktobarskoj      revoluciji  i  žalio  što  Lenjin  nije  poživeo   duže,   da  Trockog
                                                                                                     č
                  č
               sa uva    za  komunisti ki     pokret.   Bastaji  ć  im  je  otkrio  da  se  i  sam  li no
                                          č
               susreo   sa  Lenjinom.    Bilo  je  to  krajem  1916.  ili  po etkom    1917.  godine    u
                                                                             č
               Cirihu.    Išao   je  s  društvom      na   neko   njegovo     predavanje.     Posle    su
               ugovorili sastanak, na kome su oni govorili više od Lenjina. Potvrdili su
                                                                         i
               vest da je u Srbiji poginuo Dimitrije Tucović izneli svoje ocene prilika
               na Balkanu.
                     Bastajić   nije krio svoje duboko razočaranje tadašnjim političkim
               kursom u Sovjetskom Savezu. Bezrazložne čistke 1937/38. godine
               napravile su nenadoknadivu štetu, likvidirano je na hiljade nevinih ljudi
               i najboljih komunista, obezglavljen je komandni kadar Crvene armije.

               Sklapanje pakta između SSSR i Nemačke Bastajić                   je ocenio kao veliku
               bruku svetskog komunizma, koja će imati dalekosežne posledice. Hitler
               se nikad nije držao nikakvih dogovora i smešna su i naivna očekivanja
               da će, u slučaju rata, nemačka radnička klasa zbaciti fašizam i izvesti
               revoluciju. Komunistička partija je potpuno uništena, a fašizam je ušao u
               sve pore nemačkog društva.

                     „Ja sam sve to davno napisao u svojim izveštajima iz Nemačke, ali
               mi u Moskvi nisu verovali“, neveselo je zaključio Bastajić.
                     Tako su, malo-pomalo, došli do onoga što ih je najviše intrigiralo.
               Ko   je  uopšte   taj  Pavle  Bastaji ,   što  se  iznebuha    stvorio   tu,  u  njihovoj
                                                      ć
               zabiti   i  sirotinji?   Rekao     je   neodre eno       da   je  bio   u   kontaktu     s
                                                               đ
               Kominternom,       mada    nije  uvek   za  nju  radio.  Tu  su,  po  njemu,   bili  „neki

               zadaci“: „Proučavao sam političko stanje u pojedinim zemljama i
               sarađivao s organizacijama komunističke partije.“ Obišao je celu Evropu,
               bio   je  dugo    u  Turskoj.    Srodio    se,  podjednako,      sa   svim   evropskim
               zatvorima i kafanama.
                     Iz glave mu nije izlazio stari prijatelj Mustafa Golubić: „Vrag zna šta
               je sada s njim!? Jugoslovenska policija je stalno strahovala da mi

               spremamo atentat na Aleksandra i Pašića, iako na tome nismo ozbiljno
               radili. Katkad smo prolazili kroz zemlju po važnim partijsko-političkim
               pitanjima i nije bilo govora da bilo šta rizikujemo.“
                     Iako seljačići, Bastajićevi sagovornici nisu bili nimalo naivni. Izokola
               su pokrenuli pitanje senzacionalnih otmica belogardejskih generala

               Kutepova i Milera i Pavlovog učešća u njima. Na to se on samo
               zadovoljno smeškao. U svojoj radoznalosti, oni su išli dalje:
                     „Šta vas je nateralo da se vratite u Jugoslaviju?“


                                                          184
   179   180   181   182   183   184   185   186   187   188   189