Page 180 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 180

s političkim radom i „ubuduće se korektno držati“. Procedura se bila
                                                                                         ć
               malo    odužila,   trajala  je  nekoliko    meseci,   što  je  dr  Suboti a   navelo    da
               nekoliko puta panično interveniše kod Cvetkovića, skrećući mu pažnju

               da svako odugovlačenje može imati ozbiljne posledice po život njegovog
               školskog druga Bastajića.
                     Konačno, 18. avgusta 1939. godine: „Ministarstvo inostranih
               poslova umoljeno je od Ministarstva unutrašnjih poslova da obavesti
               Kraljevsko poslanstvo u Londonu da je Gospodin Predsednik
               Ministarskog saveta i Ministar unutrašnjih poslova izvoleo narediti, da

               se dozvoli povratak u domovinu Bastajiću Pavlu, rođenom 1891. u Perni,
               od oca Stanka i majke Marice, rođene Oreščanin.“ Posle tri dana ministar
               spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković                  javio je to dr Subotiću,
               koji je Bastajiću poslao pismo: „Jutros sam dobio zvaničan, poverljiv
               telegram da Vam se odobrava povratak u domovinu. Stavite se odmah u

               vezu sa mojim zamenikom u Ženevi, savetnikom g. Dragutinovićem,
               koji je moj lični prijatelj i koji će biti poverljivo obavešten. On će Vam
               svršiti stvar i sa putnim troškom.“ Istovremeno, dr Subotić je otpravniku
               poslova Stalne delegacije pri Društvu naroda Zorislavu Dragutinoviću
               poručio da je Bastajić        godinama bio u emigraciji „zbog komunističke
               akcije“, uz napomenu da „njegov povratak u zemlju neće biti dobro

                  đ
               vi en    od   naših    komunista      u  inostranstvu,     te  ga   treba   sprovesti    u
               potpunoj tajnosti“. Dragutinović           je do kraja bio u toku stvari, izdao je
               Bastajiću potrebna dokumenta, dao mu novac za put i posle dva dana
               ispratio ga u Jugoslaviju.
                     Prolaznici su se prepadali, srećući Pavla Bastajića na beogradskim
               ulicama. Nisu verovali svojim očima. Na njega su pokazivali prstom kao

               na čudo, retku zver ili živi spomenik! Prijatelji su Pavla oberučke
               prihvatili i ponudili mu novčanu pomoć i svoja nenošena odela. Direktor
               Politike  Vladislav Ribnikar pozvao ga je kući na Dedinje i supruzi Jari
                                                           ć
                                                 č
               rekao    da  spremi    dobar    ru ak.   Do i ć e   jedan   drug:   u  prolazu    je  kroz
               Beograd.    Pavle   je  delovao   veoma č udno,     ali  Jara  je  bila  navikla  da  joj  se
               takvi vrzmaju po kući. Nije znala ni ko je, ni kakvim je tu poslom. Bivši

               „crnorukac“,       pukovnik       Vlada      Tucović,     pokazivao       je   Pavla     u
               Hilandarskoj ulici vođi levih zemljoradnika, profesoru Dragoljubu
               Jovanoviću, kao svoj dragoceni trofej, ne otkrivajući koja je to nacionalna
               dika: Golubić ili Bastajić.
                     „Pavle, otkud vi ovde?“, pitao ga je iznenađeno, u Balkanskoj ulici,

               njegov pariski stanodavac Slobodan Lale Ivanović.
                     „Vratio sam se!“
                     „Pa kako?“


                                                          180
   175   176   177   178   179   180   181   182   183   184   185