Page 68 - Milomir Marić - Deca Komunizma

svoju partiju i Centralni komitet, iako nas niko ništa nije pitao. Smatralo
ć
se da su Srbi vladaju a nacija, a sve ostale – porobljene, pa preko svoje
KP treba da se izbore za slobodu i nezavisnost. Srpski komunisti su tako

postali odgovorni za politiku svoje, a, bogami, i tuđih buržoazija.
Međutim, ja sam, da tako kažem, dugo i od samog sebe krio takve misli
da ne ispadnem nacionalista i malograđanin.“
Ovo sećanje od reči do reči potvrđuje i direktivni članak Blagoja
Parovića, objavljen u julskom broju Proletera 1933. godine.
Parovi ć je jedno vreme bio delegat CK KPJ u Srbiji i o njegovom

delovanju predratni komunista i novinar Politike Lazar Lilić je zabeležio:
„Objektivne smetnje i potencijalna opasnost za Parovićev politički rad
bilo je to što se lider desne frakcije, bivši sekretar Partije dr Sima
Marković, nalazio u zemlji. Samozvano je nastupao u ime Partije, iako je
iz KPJ isključen 1929. zbog teških desno-frakcijskih grešaka, poimenice –

cepanja partijske organizacije u Beogradu (Markovićevim rečima: njenim
izdvajanjem iz Partije). Grupa desničara, s kojom je Parović pregovarao
umesto interniranog Markovića, kao uslov za sporazum tražila je da se
grupa najpre vrati u Partiju i da se ponište sve do tada izrečene partijske
kazne. Konkretno, Simin najbliži saradnik i vlasnik privatne srednje
škole u kojoj je on bio profesor, Ljuba Radovanović, rekao je Blagoju

Paroviću: „Ne trebamo kurseve, ni poučavanje, mi smo stariji partijci i
političari od tebe!“
Sima Marković je tada po ko zna koji put bio u zatvoru. Prvi put je
uhapšen u Ljubljani 25. septembra 1922. godine, kad se iz Beča vraćao u
zemlju.
Na suđenju, 12. decembra 1922. godine u Beogradu, Sima je održao

jednu od najumnijih revolucionarnih beseda:
„Mi komunisti ne dolazimo na sud nikada kao pokajnici skrušena
lica, koji mole da im se udeli neka pravda, jer ne verujemo u vašu
pravdu, jer znamo da je pravda relativna i klasna. Sudovi su klasne
institucije buržoazije i mi ne tražimo od suda da se izdigne iznad
klasnog interesa, ali možemo tražiti da se uzdigne iznad režimskih

interesa. Jer komunizam, gospodo, nije samo jedan ekonomski i politički
sistem. On je jedinstveni naučni, filozofski, etički i estetički sistem. On je
jedna idealna harmonija, veličanstvena sinteza ekonomije, politike,
nauke, filozofije, etike i estetike. To je moj ideal. A istorijski proces koji je
ispunjen nepomirljivom klasnom borbom u cilju ostvarenja tog ideala, to

je socijalna revolucija. I ako je, gospodo sudije, komunizam zločin, ja
sam zločinac. Ako je socijalna revolucija izdaja, ja sam veleizdajnik.
Izvolite, sudite mi! Nikakva kazna neće biti velika i nikakva žrtva teška,

68