Page 67 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 67

patrijarhalnog čojstva i junaštva, demonstrativno su sa Simom prekinuli
               svaku vezu čim su čuli da se on svojoj ženi Branki obraća sa „vi“! Preko
               Veselina Masleše povezali su se sa KPJ.

                     Moma Marković          je kao gimnazijalac pokušao da uđe na suđenje
               Simi Markoviću, ali su ga žandarmi u tome sprečili. Želeo je da uživo
                                                                    č
               vidi č oveka    o  kome    mu    je  otac,  seoski  u itelj,  toliko  govorio    i č ije  su
               knjige bile na počasnom mestu u porodičnoj biblioteci. Otac mu je bio i
               pasonirani pčelar i na svakoj košnici napisao je od milja ime nekog svog
               političkog      ljubimca.     Zvale     su   se    „Marks“,      „Lenjin“,     „Trocki“,

               „Zinovjev“, „Kamenjev“, „Sima“. Firme nije menjao ni u vreme najžešće
               partijske kampanje protiv trockizma i učenja Sime Markovića.
                     U to vreme, novo rukovodstvo KPJ sa bivšim sekretarom
               zagrebačke organizacije Antunom Mavrakom na čelu, počelo je
               iznenadni obračun sa starom srpskom socijaldemokratijom i njenim

               davno počivšim vođama Dimitrijem Tucovićem, Dušanom Popovićem i
               Radovanom Dragovićem. Mavrak ih je u svom predavanju na KUNMZ-
               u u Moskvi nazvao „kauckijancima“ i „luksemburgijancima“. Posle tog
                                                                              ć
               sastanka     doneta    je  odluka    da   se  skine   Tucovi eva      slika   sa  zida   u
               takozvanom Crvenom uglu Jugoslovenskog sektora.
                     Među partijskim kadrovima termin „jugoslovenstvo“ korišćen je

               isključivo u negativnom značenju i vezivan za „desničarske“ ideje Sime
                          ć
               Markovi a.     Jedino   se  tako  može   shvatiti   beleška   u  decembarskom       broju
               Proletera   iz 1932. godine, u kojoj se kaže da Komunistička partija
               pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka, stavlja se
               potpuno na njihovu stranu i sugeriše da je dužnost svih komunističkih
               organizacija i svakog komuniste da taj pokret potpomognu, organizuju i

               predvode, iako u njemu preovlađuju fašistički elementi (Pavelić-Perčec),
               kojima nije u interesu da protiv velikosrpske vojno-fašističke diktature
               razviju jedan širok i masovan pokret.
                     Pripadnici leve frakcije napadali su u Moskvi i Filipa Filipovića,
               iako su se zbog njegove plašljivosti i lojalnosti zbijale šale da svaki svoj
               istup počinje rečima: „Ja mislim kao Kominterna!“ Govorili su da je on

               desničar. Nije dovoljno dizao buku protiv Sime Markovića, sve dok
               samokritički nije priznao da se teško prevario kad se na njega oslonio
               prilikom stvaranja komunističkog pokreta u Srbiji.
                     Koju godinu docnije, odlučeno je da se osnuju samo Komunističke
               partije Hrvatske i Slovenije, a ne i partije ostalih delova zemlje, i niko

               nije bio iznenađen.
                     Moma Marković, koji je već bio ušao u pokrajinsko rukovodstvo za
               Srbiju, dobro je to zapamtio: „Rečeno nam je da komunisti Srbije ne traže


                                                           67
   62   63   64   65   66   67   68   69   70   71   72