Page 187 - Platon - Država
P. 187
37
Homer, Ilijada, IV, 1—104, govori ο pristrasnosti bogova u od nom ponovnom rađanju i dolasku na ovaj svet, dodeljen po jedan
nosu prema Trojancima ili Ahejcima, ο tome kako Zevs šalje Atenu da demon kao njen čuvar i kao garant da će sudbina, koju je duša sama
se umeša u borbe, i ο tome kako Atena naređuje trojanskom junaku odabrala, biti izvršena.
Pandaru da odapne strelu na Menelaja. 48
38 Verovatno aluzija na svađu Here, Atene i Afrodite oko zlatne To se delom odnosi na opšte rasprostranjeno verovanje da
sam
a
ono
što
jabuke, koju je Erida (Eris) — boginja razdora, borbe i svađe — bacila bogovi šalju ljudima naročite znake, 44a delom i na Fedon 60e i je dalje)
Sokrat
govorio
tome
(upor.
Kriton
i
ο
dalje;
na venčanju Peleja i Tetide. Mit kaže da je na toj jabuci bilo napisano V. i prethodnu belešku (47).
da je namenjena „najlepšoj" i da je Zevs uputio Heru, Afroditu i Atenu 4 9 U ad
dalje)
1 i
na planinu Idu u Maloj Aziji, gde je boravio izgubljeni Prijamov sin • - U}i i> (U, te namere peva se ο Zevsovoj nameri da obmane
božanstva
izvršenju
personifikovanog
pomoću
Pariš (ili Aleksandar), koji je spor presudio u korist Afrodite. Za uzvrat, Ahejce je i sin ο Noći i brat Smrti, a ime mu je San (Hypnos). Hipnos se
koje
Afrodita je udesila da se lepa Jelena, žena kralja Menelaja, u njega preobražava u mudrog starog Nestora i u tom obličju se pojavljuje
zaljubi, pobegne s njim i tim činom dadne neposredni povod za poče u snu ahejskog zapovednika Agamemnona, prenoseći ovom Zevsovu
tak trojanskog rata. Hera i Atena su zbog Parisove presude omrzle poruku. A poruka je bila da je sada trenutak da se trojanski grad
Ilij (Troju) i trojanskog kralja Prijama, Parisovog oca (Ilijada, XXIV, osvoji, jer su bogovi prihvatili Herine molbe, a Trojanci će zapasti
25—30). Zevs i Temida su, prema legendi, izmirili zavađene boginje, ali u „tvrde muke".
zbog nečega nisu ništa učinili da spreče trojanski rat. Svađa boginja 50 Fragment izgubljene Eshilove tragedije, u kojem Tetida —
i Parisova presuda opisani su u izgubljenom epu Kipria, a navodi ih morska boginja, supruga smrtnog čoveka Peleja i mati Ahilejeva —
sholijast uz Homerovu Ilijadu I, 5. prikazuje Apolona (Feba) kao velikog licemera. Prema Ilijadi, (XXIV
39 Fragment iz izgubljene Eshilove tragedije. Verovatno je da je 1—21), Apolon je bio naklonjen trojanskom junaku Hektoru, čije je
taj fragment (160) bio sastavni deo tragedije Nioba. mrtvo telo Ahilej, u žalosti za poginulim drugom Patroklom, vezao za
40 Homer, Odiseja, XVII, 485 i dalje. Prevod M. N. Đurić. borbena kola i tako vukao oko Patroklovog groba. Na istom mestu
41 Aluzija na Menelajeve doživljaje na ostrvu Faru ο kojima peva Ilijade: (stihovi 30—54), Apolon pred bogovima napada Ahilejevu svire-
Odiseja (IV, 332—569). „Nevarljivi pomorski starac, besmrtnik, Protej, post.^ U gore citiranom fragmentu iz Eshilove tragedije, Apolon se
Egipćanin, kome je svaka dubina poznata morska" preobražava se (ibid. označava kao ubica Ahileja. Saglasno tome govori Ilijada (XXI, 278)
456—^58) u lava, potom u zmaja i vepra, pa u tekuću vodu, i najzad u gde Ahilej ne veruje u materino proročanstvo da će poginuti od Apo-
lisnato drvo. lonove ruke; kao i XXII pevanje, stih 359. i dalje, gde smrtno ranjeni
42 U Ilijadi, (XVIII, 429 i dalje), morsko božanstvo Tetida žali se Hektor proriče Ahileju da će ga Apolon u liku Parisa pogubiti.
Hefestu na Zevsa, koji je naredio da se ona, Nereida Tetida, preobrazi Postojao je običaj da arhont eponim (vrhovni službenik drža
u običnu ženu, da se u tom obličju uda za smrtnog čoveka Peleja i ve; onaj po čijem je imenu označavana godina) daje svoju saglasnost
s njim izrodi trojanskog junaka Ahileja. autoru tragedije da može radi prikazivanja svoje tvorevine u teatru
43 Fragment iz nama poznate Eshilove tragedije.
44 Ukazivanje na povezanost vrline i znanja. Upor. tekst Države ο trosku nekog bogatog građanina — mecene — izabrati ljude za hor!
na str. 413a passim, kao i dijalog Protagora 358c passim.
45 Platon pretpostavlja da istini uvek odgovara nešto i da je ništa
ono što odgovara laži. Stoga, ako istini odgovara znanje, negacija znanja
(neznanje) odgovara laži. Laž u recima je neka vrsta mešavine, te joj
kao takvoj ne odgovara čisto nebiće (ništa), a još manje joj odgovara
nešto stvarno. Prema tome, ona je samo imitacija, nestvarna slika onoga
što je u duši stvarno, a istina i um su ono što je u duši stvarno. Upor.
takođe dijalog Hipija Manji.
46 „Laž u recima", ili verbalna laž, iako nema pokriće u onome
što stvarno jeste, mora biti potrebna u ljudskom životu, koji je nesa
vršen i kao takav je samo imitacija božanskog, večnog, savršenog i
stvarnog života. Budući da ljudski um ne postoji u ovozemaljskom
životu kao čisti um, nego kao um pomešan sa afektima i požudama
čiji je izvor u telesnosti, verbalna laž dobija u takvoj njegovoj egzi
stenciji izvesno opravdanje. Osim toga, verbalna laž se pokazuje po
trebnom i u odnosima jednih duša prema drugima, onih koje, znaju
prema onima koje ne znaju, prosvetljenih prema neprosvetljenima,
ali samo pod uslovom da služi etičkoj svrsi.
47 Demonska priroda (to daimonion) je, prema Platonu (v. dija
log Gozba), ono što posreduje između bogova i ljudi. Istovremeno, to
je i onaj božanski glas ο kojem je Sokrat govorio da ga ponekad, kao
savetodavni glas, čuje u sebi. Na kraju desete knjige Države^ govori se
ο narodnom verovanju, prema kojem je svakoj ljudskoj duši, pri nje-
344