Page 166 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Svaka od ovih kompanija je zajedničko preduzeće sledećih kompanija:

NAZIV PARTNERSKE KOMPANIJE
Iranian Offshore CFP, Atlantic Richfield, Cities Service,
Petroleum Co. Superior, Kerr-McGee, Sun, National
Iraninan Oil Co. Iranian Oil BP, Shell, Gulf, Mobil, Exxon, Texaco,
Consortium Standard of California, CFP, Am Independent Lavaan Petroleum Co. Atlantic
Richfield, Murphy Oil, Union
Oil, National Iranian Oil Company.
Sada je sasvim očito koje su kompanije želele da Šaha zamene ajatolahom Homeinijem.
Kartetova strategija je delovala. Ajatolah je ustoličen.
Postoji, međutim, jedno zanimljivo otkriće. Tvrdi se da ajatolah koji je sada na vlasti nije isti onaj
Homeini koga je Šah proterao iz Irana 1965. godine.
U saopštenju koje je napisala osoba koja se smatra jednom od najpouzdanijih izvora
međunarodnih obaveštajnih službi, kaže se sledeće:
,,U broju od 11. juna 1979, na stranici A-2, Los Anđeles herald egzeminer donosi priču koja
dovodi u pitanje autentičnost identiteta ajatolaha Homeinija. Članak citira Vilijema Hikija (William Hickey)
iz Londonskog ekspresa i donosi fotografije Homeinija, snimljene za vreme njegovog boravka u Francuskoj,
na kojima se vidi da je Homeini imao samo 9 prstiju. Nedostajao mu je srednji prst na desnoj ruci. Današnje
fotografije pokazuju ovog Homeinija sa svih deset prstiju.”
Štaviše, iranski premijer Amir Hoveida (Amir Hoveida) je posvedočio: „Poznavao sam ga i
uveravam vas da je imao samo devet prstiju. Ovaj Homeini je varalica.”
33
Čim je dao ovu izjavu na sudu, Hoveida je ućutkan, izveden iz sudnice i streljan.
Ko je novi Homeini i zašto je prethodni morao da bude zamenjen, nije bilo objašnjeno. Ključ za
rešenje ove misterije ponudio je pukovnik obaveštajne službe poljske armije Mihail Golonijevski, ekspert za
pitanja sovjetske špijunaže. Izneo je optužbu da su Sovjeti prodrli u muslimansku šiitsku sektu, čiji je
ajatolah član tvrdeći da je i sam Homeini sovjetski agent.
2. Podrška komunističkim teroristima u Južnoj Africi.
Kada se senator Beri Goldvoter vratio u Sjedinjene Države s puta po Južnoj Africi, optužio je
Karterovu administraciju da svoju afričku politiku zasniva na „shemi koja namerno ima prosovjetske
tonove”. Goldvoter je rekao da je sve što je Karterova administracija učinila u Africi išlo direktno na ruku
Sovjetskom Savezu. Ove akcije su toliko očigledno podrivale strategijske interese Sjedinjenih Država da
izgleda da je neko namerno radio u korist Sovjeta. Rekao je i to da je Administracija „umešana na najopasniji
način u mnoge afričke krize koje su izvan kontrole. Posledica svega toga je neka vrsta straha i konfuzije koju
34
komunisti koriste za postizanja sovjetskih ciljeva.”
3. Izručenje Panamskog kanala marksističkom diktatoru:
Tokom televizijskih duela u predizbornoj kampanji 1976. godine između predsednika Džeralda
Forda i kandidata Džimija Kartera, ovaj drugi je izjavio: „Nikada se ne bih odrekao potpune ili praktične
kontrole nad zonom Panamskog kanala. Ali bih nastavio da pregovaram sa Panamcima... Ne bih se odrekao
35
faktičke kontrole nad ovom zonom u doglednoj budućnosti.”
Možda je razlog tome što je Karterovo „nikad” došlo 1977. godine u činjenici da je trebalo
spašavati panamsku marksističku vladu Omara Torihosa (Omir Torijos), koja je bila u velikim neprilikama.
Zanimljivo je da je nacionalni dug Paname 1968. godine, kada je Torihos preuzeo vlast, iznosio samo 160
miliona dolara. Kada je, 1977. godine, došlo vreme da se Kanal preuzme, dug je već bio 1,4 milijarde dolara.
Novinar Čarls Bartlet (Chales Bartlett) se saglašava sa tvrdnjom da je Torihosov diktatorski
režim „toliko obojio ovu malu državu u crveno, da sporazum oko Kanala nema zagriženijeg zagovornika od
američkih bankara koji se nadaju da će im potraživanja biti isplaćena jedino ako se oživi panamska
36
ekonomija.”
Panamska dugovanja bankama iz Sjedinjenih Država bila su toliko velika da je Panama morala
da „odvoji nekih 47 miliona dolara, što predstavlja 39% državnog budžeta, samo da bi otplatila prispele
kamate na ogroman dug. Nesumnjivo je da su direktori američkih banaka–kreditori među kojima su Čejs
Menhetn banka, First nešnel siti banka, Benk of America, Bankers trast, First nešnel banka of Chichago,
Ripablik nešnel benk of Dalas samog pregovarača Sola Linovica (Sol Linowithz) i njegovu posredničku
Morin midlend banku – videli da je jedini način da povrate svoj novac, naravno uz kamatu, da preko
Torihosa preuzmu kontrolu nad zonom Panamskog kanala i tako, od taksi koje brodovi plaćaju za prolaz,
37
nadoknade svoja potraživanja.”
Interesantno je da je, prema uslovima ugovora, Amerika bila dužna da plati milione dolara

166