Page 168 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

49
neku akciju koja bi ispravila ono što nam se ne dopada.”
Drugim recima, Amerika više nije saveznik nijedne nacije koja traži da se oslobodi komunističke
tiranije.
5. Izbori iz 1980. godine.
Finale drame koju trenutno režira Trilateralna komisija odigrao se na predsedničkim izborima
1980. godine, kada su Džimi Karter i Volter Mondejl pokušali da budu ponovo izabrani. Njima su bili
suprotstavljeni Ronald Regan i član Trilaterale Džordž Buš.
Zanimljivu dimenziju ovim izborima dao je član Trilateralne komisije Džon Anderson (John
Anderson), koji se kandidovao kao nezavisni kandidat. Jedan članak od 1. avgusta 1980. godine tvrdi da
50
„Anderson može napustiti trku ukoliko Karter propadne” na Demokratskoj konvenciji. Znači, „nezavisni
kandidat” se borio protiv Kartera. Izgleda čudno da je Trilateralna komisija dozvolila dvojici svojih članova
da jedan drugom budu protiv kandidati.
Naravno, samo ukoliko nije želela da Karter napusti mesto predsednika. Ovo je potvrđeno nešto
kasnije, kada je Anderson podržao Mondejla u predsedničkoj trci 1984. godine.
Postavlja se odmah pitanje: Zašto je Trilateralna komisija nastojala da bude izabran drugi
kandidat - Ronald Regan?
Regan nije otpočetka bio izbor trilateralaca. Na primer, časopis „U.S. News and World Report”
još 1978. godine je počeo da pominje dva druga kandidata Trilateralne komisije.
U ovom časopisu, 27. februara 1978. je objavljeno: „Po mišljenju predsednikovih vrhunskih
savetnika, republikanci Džordž Buš iz Teksasa (član Komisije) i guverner Ilinoisa Džejms Tompson (James
51
Thompson), član Komisije, predstavljaće najveće protivnike Karteru na izborima 1980.”
I ponovo, 3. jula 1978: „Ljudi koji stoje iza Ronalda Regana ističu guvernera Džejmsa Tompsona
52
iz Ilinoisa (člana Komisije) kao kandidata za republikansku nominaciju u predsedničkoj trci 1980. “
Časopis je nastavio da favorizuje članove Trilateralne komisije. Prvo je 11. februara 1980. doneo
sledeći tekst: „Džordž Buš (član Komisije) naglo je napredovao u republikanskoj predsedničkoj trci... to
zahteva skromnije kandidate za potpredsedničku nominaciju u Republikanskoj stranci – verovatno Džona
53
Andersona (člana Komisije) ili guvernera Džejmsa Tompsona (člana Komisije), obojicu iz Ilinoisa.”
A zatim, ponovo, 6. oktobra 1980: „Glavni republikanci već raspravljaju o tome ko će predvoditi
partiju ukoliko Ronald Regan bude izgubio predsedničku nominaciju. Prema početnom konsenzusu, to su:
Džek Kemp (Jack Kemp), predstavnik iz Njujorka (nije član Komisije) iz redova konzervativaca, guverner
Ilinoisa Džejms Tompson (član Komisije) iz redova umerenih i – Džordž Buš (član Komisije), koji se
54
priklanja i jednima i drugima.”
Kandidata Ronalda Regana, tokom početne kampanje na Floridi, 17. marta 1980 pitali su da li će
u svom eventualnom budućem Kabinetu imati članove Trilateralne komisije. Evo šta je odgovorio: „Ne, ja ne
verujem da je Trilateralna komisija neka zaverenička grupa, ali smatram da su njeni interesi podređeni
međunarodnim bankarskim multinacionalnim korporacijama. Ne mislim da ijedna administracija američke
vlasti treba da popuni 19 glavnih položaja članovima bilo koje grupe ili organizacije koji zastupaju samo
55
jedno gledište. Ne, ja ću ići u drugom pravcu.”
Neposredno pre izbora, Ronalda Regana su pitali ko zaista vlada ovom zemljom. Odgovorio je:
„Mislim da postoji jedna elita u našoj državi i da je ona ta koja upravlja elitističkom vlašću. Oni žele vlast u
rukama samo nekolicine, jer ne veruju da ljudi mogu da upravljaju svojim životima... Hoćemo li dalje
elitističku vladu koja upravlja ljudskim životima ili ćemo da verujemo, kao što smo decenijama činili, da
ljudi mogu sami da donose ovakve odluke?”
Posle izbora, Regan je „okupio prelazni tim” koji će kasnije odabrati, proučiti i preporučiti ljude
za glavna mesta u Administraciji. Od pedeset devet članova tog „prelaznog tima”, dvadeset osmorica su bili
pripadnici Saveta za inostrane odnose, desetorica iz Bilderberg grupe i najmanje desetorica iz Trilateralne
56
komisije.”
U konzervativnim krugovima Republikanske stranke pronela se vest da će Regan naimenovati
Džordža Buša za potpredsedničkog kandidata. Dan pre donošenja konačne odluke, Regana je posetila grupa
konzervativnih aktivista. Oni su zahtevali da potpredsednik bude iz redova konzervativaca, neko ko nije
povezan sa elitističkim grupama protiv kojih je i sam Regan javno istupao.
Međutim, on ih nije poslušao. Imenovano je Džordža Buša, koji je bio član ne samo Trilateralne
komisije, već i Saveta za inostrane odnose.
Bilo je indicija da će se nešto ovakvo dogoditi, čak i pre zvanične nominacije. Reganovi
službenici odbili su predlog da se republikanskoj partijskoj platformi doda član kojim bi se Trilateralna
57
komisija i Savet za inostrane odnose isključile iz učešća u kampanji koju vodi Republikanska partija.”

168