Page 171 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

GLAVA XXI
CILJ

Koji je cilj ovih tajnih i polutajnih organizacija?
Zbog čega ove organizacije odabiraju a zatim guraju svoje kandidate na politički važna mesta?
Verovatno najbolji odgovor na ova pitanja dao nam je Norman Tomas, predsednički kandidat
Socijalističke partije na svim izborima koji su održani od 1928. do 1948. godine. Gospodin Tomas je rekao:
„Mi smo shvatili da je mogućno nametnuti željenu društvenu kontrolu, i to do stepena koji raniji socijalisti
nisu mogli ni da pretpostave, nad privatnim preduzečima, putem razvoja društvenog planiranja, pravičnog
oporezivanja i zakona o radu, i rastom moćnih radničkih organizacija”.
Gospodin Tomas je otkrio plan igre koja vodi krajnjem uspehu socijalizma, a to je: korišćenje
nesocijalističkih ruku za postepeno postizanje ciljeva socijalizma. Postavlja se pitanje kako će socijalisti
ubediti narod u Americi da prihvati socijalizam, kada je on jasno stavio do znanja, svih ovih proteklih
godina, da ne želi takvu ekonomsku filosofiju.
Gospodin Tomas je drugom prilikom odgovorio i na ovo pitanje: „Narod u Americi nikada neće
svesno usvojiti socijalizam, ali pod firmom liberalizma usvajaće svaki fragment socijalističkog programa,
sve dok jednog dana Amerika ne postane socijalistička zemlja. A narod neće ni znati kako se to dogodilo.”
Ključni uspeh socijalista bio je taj što su naveli narod da podrži kandidate koji su smatrani
„antisocijalistima”, a uistinu su tajno podržavali cilj socijalista koji se ogleda u povećanju obima i dubine
uticaja vlasti na svakodnevni život Amerikanaca.
Gospodin Tomas je identifikovao jednog od ovih „liberala - skrivenih socijalista” kada je
napisao: „Sjedinjene Države prave veđ iskorak ka socijalizmu pod (predsednikom Dvajtom) Ajzenhauerom
nego pod (predsednikom Frenklinom) Ruzveltom...
Mnogi smatraju da je Ruzvelt bio „polusocijalista” ali Ajzenhauer je od strane naroda smatran
„konzervativnim”. Pa ipak, za socijalizam je učinio više čak i od samog Ruzvelta.
Sledeća ličnost koja je krila svoj socijalizam, bar prema Normanu Tomasu, bio je predsednik
Lindon Džonson. Tomas je bio zadovoljan Džonsonovim takozvanim „Velikim društvom”. „Morao sam da
se radujem i to sam i učinio. Protrljao sam oči u neverici i iznenađenju. Njegov 'rat siromaštvu' je
4
socijalistički pristup...”
Tomas je uputio pohvalu Hjubertu Hamfriju (očigledno još jednom maskiranom socijalisti), koji
5
je, prema njegovim rečima: „tip demokrate koji volim, i koji bi bio socijalista da je u Engleskoj”.
I Ričard Nikson, tobožnji „konzervativni antisocijalista” pripada ovoj grupi. Takvim ga je
okarakterisao Džon Kenet Galbrajt, profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard.
Galbrajt nam je prvo pružio uveravanje da je potpuno meritoran u ocenjivanju ko je socijalista a
ko nije. Izneo je tvrdnju koja nas navodi da zaključimo da je i sam socijalista: „Izvestan broj preduzeća mora
da bude u vlasništvu države. Privatna preduzeća neće omogućiti ljudima da se skuće po skromnoj ceni”.
Zatim je povezao predsednika Niksona i socijalizam: „Došao sam do zaključka da je socijalizam,
čak i u ovom skromnom obliku, nešto što nikada neću videti. Sada me demantuje ova nova socijalistička
uzavrelost, koju u svim stvarima promovišu socijalisti, ne sa levice već sa desnice, i to uz blagoslov, pa i
nešto više, republikanske administracije.
Sigurno je da se pod Niksonovom administracijom najmanje mogao očekivati ovaj novi pokret u
6
razvoju socijalizma. Gospodin Nikson je delovao nepokolebljivo.”
Ono što nam je ovim rečeno jeste da nema razlike da li Amerikanci glasaju za republikance i
„antisocijaliste” ili za demokrate, tj. za „liberale”.
Dobijaju istu stvar: socijalizam.
Ova tvrdnja će i grafički biti jasnija ako pogledamo predloge koje su obe velike partije podržale,
u isto vreme ili pojedinačno:
1. ratifikaciju konvencije o genocidu;
2. garantovani godišnji prihod;
3. Zakon o saveznom minimumu zarada;
4. Federalni program o bonovima za hranu;

171