Page 177 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Municija je trebalo da se proda Engleskoj i Francuskoj, da bi im pomogla u ratu protiv Nemačke.
Bilo je dobro poznato da oni najbogatiji žele da Amerika ude u rat. Državni sekretar Vilijem
Dženings Brajan (William Jennings Bryan) je primetio: „Kao što je sekretar i predvideo, interesi velikih
bankara bili su duboko pobuđeni za svetski rat zato što je on nudio mnogo mogućnosti za velike profite. Čak
i pre stvarnog oružanog sukoba, 3. avgusta 1914, francuska firma Rotšild frers poslala je kablogram
Morganu i kompaniji u Njujork, predlažući emitovanje zajma od 100 miliona dolara, od čega bi jedan
4
značajan deo ostao u Sjedinjenim Državama, da bi se njime plaćala kupovina američke robe.”
Engleska je 14. oktobra 1914. godine uspela da dekodira nemačke šifre, tako da je od kraja
janauara 1915. engleska obaveštajna služba bila u mogućnosti da izvesti Admiralitet o isplovljavanju svake
5
nemačke podmornice koja je polazila u patrolu...”
To je značilo da je Vinston Čerčil, Prvi lord Admiraliteta, znao za svaku podmornicu koja se
nalazila u blizini kanala Lamanš, koji razdvaja Englesku od Francuske.
„Lusitanija” je trebalo da isplovi iz Njujorka za Englesku u vreme kada je rat već bio počeo.
Nemačka vlada je bila zakupila oglasni prostor u svim velikim američkim novinama i objavila upozorenje
američkom narodu da razmisli da li treba slati taj brod u Englesku, kada će morati da prođe kroz ratnu zonu i
kada može da bude potopljen.
Državni sekretar Brajan je obećao da će „preduzeti sve što može kako bi ubedio predsednika
(Vudrou Vilsona) da javno upozori Amerikance da ne putuju „Lusitanijom”. Predsednik nije uputio nikakvo
javno upozorenje, a ne može biti sumnje u to da je znao kakav teret nosi „Lusitanija”. On nije učinio baš
6
ništa...”
Uprkos tome što je Vilson proklamovao neutralnost Amerike u evropskom ratu, u saglasju sa
savetima Džordža Vašingtona, njegova vlada je tajno kovala zaveru da zemlju uvuče u rat tako što će
izazvati potapanje „Lusitanije”. Javnost je ovo doznala iz knjige Intimni spisi pukovnika Hausa,koju je
napisao jedan njegov sledbenik. On je zabeležio razgovor između pukovnika Hausa i ser Edvarda Greja (Sir
Edward Gray), ministra spoljnih poslova Engleske:
„Grej: Šta će Amerika učiniti ukoliko Nemačka potopi prekookeanski brod sa američkim
putnicima?
Haus: Verujem da će se plamen srdžbe raširiti preko celih Sjedinjenih Država i da će to biti
7
dovoljno da nas uvede u rat.”
„Lusitanija” je bila potopljena u kanalu Lamanš od strane nemačke podmornice 7. maja 1915.
godine. Veliki brod je bio usporio plovidbu da bi sačekao dolazak engleskog broda „Džuno” koji je trebalo
da mu bude pratilac do engleske luke.
Budući da je Čerčil znao za prisustvo tri nemačke podmornice u blizini, razumno je pretpostaviti
da je planirao da „Lusitanija” bude potopljena, što se i dogodilo. Prilikom potapanja, udavilo se više od 1200
ljudi. Kolin Simpson (Colin Simpson), autor knjige Lusitanija, događaj vezan za potapanja ovog
8
prekooekeanskog broda opisao je kao „najnečasniji akt svesnog ubistva ikada počinjen na morima.”
Ovo potapanje, međutim, nije dalo očekivane rezultate, tako da predsednik Vilson nije mogao da
objavi rat protiv Nemačke. Zaverenici su morali da promene taktiku. „Plamen srždbe” se nije raširio po
Sjedinjenim Državama, kako je bilo planirano.
Ostalo je zabeleženo da je Robert Lensing (Robert Lansing), pomoćnik državnog sekretara,
izjavio: Javnost moramo postepeno pripremati - i dovesti je do tačke kada će dobrovoljno želeti da ude u
9
rat.”
Posle potapanja „Lusitanije”, pokrenute su dve istrage: jednu je juna 1915. godine pokrenula
engleska vlada, a drugu, 1918, američka vlada. Gospodin Simpson je napisao da „oba arhiva sadrže oskudne
informacije. Postoje u ovim papirima očigledne razlike oko činjenica, a ponekad je teško zaključiti da se ti
10
arhivi uopšte odnose na isti brod.”
Rezultati obe istrage, međutim, bili su isti: „Lusitaniju” su potopila torpeda a ne municija koja je
eksplodirala, jer na brodu nije bilo nikakve municije. Pokriće je sada dobilo i zvaničan karakter.
Obe ove istrage su doživele žestoke kritike. Kolin Simpson svakako je bio jedan od najmarljivijih
kritičara. Prikupio je dovoljno podataka koji su mu poslužili da o ovom događaju napiše knjigu.
„Los Anđeles tajms” je u prikazu knjige objavio i sledeće: „Lusitanija nam dokazuje da je
britanska vlada, bez sumnje, prećutno dopustila potapanje broda ne bi li uvukla Ameriku u rat. Nemci, čiji je
torpedo pogodio brod, bili su nesvesni saučesnici, odnosno žrtve zavere koju je verovatno skovao Vinston
11
Čerčil.”

177