Page 179 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Vašingtona i poštujući mišljenje naroda, odbio to da učini. Predsednik Vilson nije bio zadovoljan, verovatno
zbog toga što je, kako je to rekao senator Henri Kebot Lodž (Henry Cabot Lodge) „... već video sebe kao
17
predsednika Sveta.”
Sada je postalo očigledno da je Vilson imao nameru da bude na čelu Svetske vlade zbog koje se
rat i vodio. Bio je depresivan kada je sve propalo. Zamislite razočaranje čoveka koji je bio tako blizu da
postane prvi predsednik celog sveta, a u čemu ga je sprečio Senat sopstvene države. Zamislite osećaj moći
koji Vilson mora da je osetio misleći da će postati prvi čovek u istoriji koji će vladati svetom. Drugi su
pokušavali i propadali, no Vilson je bio ubeđen da će uspeti.
Ali, američki narod, izražavajući svoju volju kroz Senat, nije mu to dopustio.
Neki i nisu bili razočarani, već naprotiv: „Rat je, ukratko, najbogatijim porodicama obezbedio
nepojmljive mogućnosti da prigrabe ogromne profite o našem trošku, i one su to iskoristile, bez izuzetka. Bo-
gate familije su, da ne bude zabune, želele da pobedimo u ratu, ali ih nije bilo briga što ta pobeda košta
poreske obveznike. Nije bilo zahteva za državnim intervencijama u ekonomiji... sve dok im je javna blagajna
18
bila na raspolaganju.”
Jedna od porodica koje su zgrnule izuzetne profite „bili su Rokfeleri, koji su jedva čekali da
19
Sjedinjene Države uđu u rat. Oni su zaradili više od 200 miliona dolara u tom konfliktu.”
Podrška Društvu naroda se, međutim, nastavila. Francuska loža „Veliki Orijent” savetovala je
svim svojim članovima ovako:
20
„Dužnost univerzalnog Slobodnog zidarstva je da pruži punu podršku Društvu naroda.”
Kao što se i moglo pretpostaviti, pitanje Društva naroda postalo je važan faktor na predsedničkim
izborima 1920. godine.
Republikanski kandidat Voren G. Harding suprotstavljao se Društvu naroda i daljim pokušajima
ratifikacije tog Ugovora: „Beskorisno je raspravljati o detaljima Ugovora o Društvu naroda kad je ono
zamišljeno kao svetska nadvlada. U postojećem Društvu naroda, Svetskoj vladi sa njenim super
ovlašćenjima, ovi republikanci neće učestvovati.”
Njemu se, u okviru Republikanske partije, suprotstavio general Leonard Vud (Leonard Wood),
jedan od „jastrebova” koji je bio „... podržavan od strane moćne grupe bogatih ljudi koji su želeli vojnika u
Beloj kući.”
Amerikanci su još jednom manifestovali neslaganje sa Društvom naroda, glasajući na izborima za
Hardinga. Svoje protivnike Harding je pobedio sa većom razlikom nego što je to učinio Vilson koji nas je na
izborima 1916. „držao podalje od rata”. Vilson je tada dobio 52 odsto glasova, a Harding je ovoga puta imao
64.
Gospodin Harding je bio sledbenik predsednika Vilijema Hauarda Tafta koji se suprotstavljao
bankarima i njihovom Zakonu o Federalnim rezervama. Posle izbora, imenovao je Herija M. Dohertija
(Dougherty M. Harry), Taftovog saradnika, za javnog tužioca.
Neka naimenovanja u njegovom Kabinetu nisu bila tako mudra. Iz neobjašnjivih razloga okružio
se ljudima koji su zastupali interese naftne industrije.
Na primer:
- njegov državni sekretar bio je Čarls Evans Hjuz (Charles Evans Hughses), zastupnik „Standard
oila”;
- njegov sekretar Blagajne bio je Endrju Melon (Andrew Melon), vlasnik „Galf oila”;
- njegov upravnik pošta bio je Vil Hejs (Will Hays), zastupnik „Sinkler oila” i
- njegov sekretar za unutrašnje poslove bio je Albert Fol (Albert Fall), proteže naftaša.
Gospodin Fol je čovek koji će biti koban za Hardingov pad, pošto je prihvatio mito od Herija
Sinklera (Harry Sinclair), da bi mu prodao mornaričke rezerve nafte iz Tipot Douma u Vajomingu.
Postoje mnogi koji veruju da je ovaj skandal bio namešten kako bi se Hardingova administracija
diskreditovala a on uklonio sa položaja, i to zbog dva veoma važna razloga:
1. Harding je bio stalni protivnik Društva naroda, a njegovi apologeti su se nadali da još postoje
šanse da im se Sjedinjene Države priključe, pošto je, i pored američkog odbijanja ratifikacije, Društvo
nastavilo da postoji;
2. javni tužilac Doherti, progonio je naftne trustove po Šermanovim antitrustovim zakonima.
Ovakve aktivnosti su direktno ugrožavale interese naftaša i oni su kreirali skandal u Tipot
Doumu. Harding, na žalost, nije doživeo da, vidi pune posledice veštački stvorenog skandala pošto je umro
2. avgusta 1923, pre nego što je priča potpuno izbila na površinu. (Mnogi čak veruju da nije bilo vremena da

179