Page 178 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Vudrou Vilson je želeo da bude izabran za predsednika i 1916. godine. Izborni slogan bio mu je:
„Držimo se podalje od rata”.
Međutim, iza scene, Vilson je tajno pravio planove o ulasku Amerike u rat, uglavnom povinujući
se mahinacijama svog glavnog savetnika, pukovnika Edvarda Mendela Hausa. Haus se več ranije obavezao
da če Sjedinjene Države učestvovati u ratu: „Memorandum Haus-Grej... obavezivao je Ameriku da vojno
interveniše na strani saveznika ukoliko Nemačka ne bude brzo sela za pregovarački sto, u cilju postizanja
12
mira. Ovaj dogovor Vilson je odobrio osam meseci pre izbora od 1916.”
Ali, pravi razlog zbog kojeg je vođen rat počeo je polako da se prepoznaje. Jedna od prvih
naznaka došla je 27. maja 1916, kada je u govoru pred „Ligom za nametanje mira” prvi put predložio
formiranje Društva naroda (Leagve of Nations). Obrazloženo je to potrebama sveta za jednom svetskom
vladom koja če sprečavati da se ovakvi ratovi ponavljaju u budućnosti.
Bilo je ljudi koji su bili nezadovoljni zbog toga što Amerika sporo ulazi u rat. Među njima je bio i
Frenklin Ruzvelt koji je: ,,U prvim mesecima 1917 (pre zvanične objave rata od strane Vlade) bio u stalnim
sukobima sa svojim pretpostavljenim, sekretarom mornarice Džozefom Denijelsom (Joseph Daniels), u vezi
sa ovim pitanjem. Za Denijelsa, koji se opirao svakom pokušaju koji bi mogao da odvede Sjedinjene Države
u rat, ovi meseci (od januara do aprila) bili su prava „Getsimanska agonija”. On nije odobravao namerno
slanje američkih brodova u ratne zone gde bi mogli da budu potopljeni od nemačke mornarice. Suprostavljao
se naoružavanju trgovačkih brodova (što je bilo plansko izazivanje Nemaca kako bi pomislili da su to ratni
brodovi). Ruzvelt je podržavao i jedno i drugo. A kada je opstrukcijom u Kongresu sprečena autorizacija
odluke o naoružavanju trgovačkih brodova, Ruzvelt se žestoko okomio na Vilsona zato što ovaj nije
iskoristio svoja ovlašćenja i doneo odluku da se brodovi naoružaju. U Metropoliten klubu večerao je sa
grupom republikanskih jastrebova (Ruzvelt je pripadao demokratima). Prisutni su bili Teodor Ruzvelt,
general Vud (Wood), Dž. P. Morgan i Elihu Rut (Elihu Root), jedan od osnivača Saveta za inostrane odnose
(CFR). Glavna tema razgovora bila je, prema Ruzveltovom dnevniku, 'kako naterati Administraciju da
odabere jasan kurs poštovanja prava'. Ovo je bio samo eufemizam za agresivnu politiku na morima koja bi
13
rezultirala incidentima i gurnula Ameriku u rat.”
Ruzveltova hajka se očigledno isplatila, pošto je 2. aprila 1917. predsednik Vilson zahtevao od
Kongresa da izglasa objavu rata. Tako je i bilo: od 6. aprila, Sjedinjene Države bile su u ratu „za okončanje
svih ratova” i za „osiguranje razvoja demokratije u svetu.”
Rat koji je odneo ogroman danak u krvi uništenjem nekoliko miliona života završio se 11.
novembra 1918. godine.
Istoričar Volter Mils (Walter Mills) napisao je o cilju rata i o osnovnoj nameri pukovnika Hausa
sledeće: „Pukovnikovo jedino opravdanje što je pripremio takvo krvoproliće svojim zemljacima bila je nada
14
da će se uspostaviti novi svetski poredak (svetska vlada) mira i sigurnosti ,..”
Po završetku rata, predstavnici zaraćenih strana sastali su se i na konferenciji sačinili Versajski
(mirovni) ugovor.
Ovoj seriji sastanaka prisustvovale su i neke zanimljive ličnosti. U britanskoj delegaciji nalazio
se ekonomist Džon Majnard Kejns, a američke bankarske interese zastupao je Pol Varburg, predsedavajući
Federalnih rezervi. Njegov brat Maks, predsednik nemačke bankarske firme ,,M. M. Varburg i kompanija”,
koji je bio „ne samo glavni za nemačke finansije već i na čelu nemačkog sistema špijunaže”, predstavljao je
15
nemačku vladu.
Ugovor je, navodno, bio sačinjen da bi se okončao rat, no jedan od delegata sa te Konferencije,
britanski ministar inostranih poslova Lord Kurzon (Lord Curzon), uvideo je koje su prave namere Ugovora,
pa je izjavio: „Ovo nije mir: ovo je samo primirje za sledećih 20 godina.” Bilo je očigledno da su uslovi
Ugovora takvi da predstavljaju osnovu za novi rat. Kurzon je bio prorok. Čak je pogodio i godinu izbijanja
sledećeg rata: 1939!
Jedna od tačaka tog Ugovora obavezivala je Nemačku da plati ogromne ratne odštete zemljama
pobednicama. Ova tačka nanela je nemačkoj državi najveću moguću štetu i pripremila sledeće događaje:
1. „hiperinflaciju” nemačke marke između 1920. i 1923;
2. uništenje srednje klase u Nemačkoj, i
3. dovođenje na vlast nekoga ko će okončati inflaciju: diktatora kakav je bio Adolf Hitler.
Ovu tačku napisao je Džon Foster Dais, jedan od osnivača Saveta za inostrane odnose i kasniji
državni sekretar predsednika Ajzenhauera. Čak se i Džon Majnard Kejns zabrinuo zbog Versajskog ugovora.
16
Napisao je: „Ovakav mir je nečuven i nemoguć i može samo da donese nesreću.”
Pored Versajskog ugovora, države-pobednice napisale su i Povelju Društva naroda, koja je
ratifikovana 10. januara 1920. godine. U ime američke vlade, nju je potpisao predsednik Vilson. Kada se
vratio u Sjedinjene Države podneo je Povelju Senatu na ratifikaciju. Senat je, imajući na umu reci Džordža

178