Page 26 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

GLAVA IV
EKONOMSKI TERMINI

Da bismo čitaocu olakšali razumevanje viđenja istorije kao zavere, biće od pomoći da na ovom
mestu definišemo neke ekonomske termine.
Dva takva termina su:
- potrošna roba: koja se nabavlja da bi se trošila (hrana, piće, itd),
1
- kapitalna dobra : sredstva koja se koriste za proizvodnju potrošne robe.
Razlika između ova dva ekonomska termina može se ilustrovati jednostavnim primerom kakav je
neko primitivno pleme u dalekoj džungli. Njihov jelovnik sastoji se, recimo, od zeca (potrošne robe), koji
prvo mora da bude uhvaćen da bi mogao da bude pojeden. Plemenski lovac je brzo naučio da je zec izuzetno
hitar i da je prilično teško obezbediti dnevni obrok. Ali, koristeći svoju inteligenciju, lovac pronalazi primi-
tivnu praćku koja će mu pomoći prilikom hvatanja potrošne robe. U momentu kada je načinio praćku, postao
je kapitalista, zato što je praćka kapital: pomaže lovcu da dobije potrošnu robu.
Moguće je stoga kapitalizam ovako definisati:
Kapitalizam je svaki sistem koji koristi kapitalna dobra za dobijanje ili proizvodnju potrošne
robe.
Zapažate da su po ovoj definiciji čak i najprimitivniji sistemi kapitalistički ukoliko koriste
kapitalna dobra za zadovoljenje svojih potreba u potrošnoj robi.
Ako nastavimo tom logikom, onda je praćka efikasna samo ako lovac pristane da je upotrebi, a
bez njegovog napora ona je beznačajan komad drveća. Praćki lovac daje svrhu samo ako je upotrebljava. Iz
ovoga sledi da sticanje potrošne robe ne zavisi isključivo od kapitalnih dobara već i od onoga ko taj kapital
koristi. Ljudski rad je ključni sadržaj svake kapitalističke ekonomije. Bez ljudskog rada potrošna roba ne bi
bila proizvedena. Ako lovac ne bi želeo da obezbedi potrebnu potrošnu robu korišćenjem svog kapitalnog
dobra, ostao bi gladan, kao i svi ostali koji zavise od njegovog rada. Povećanje broja saplemenika koji
poseduju kapitalna dobra, tj. praćke, ni u kom slučaju neće olakšati problem. Jedini način sricanja potrošne
robe za pojedinca jeste korišćenje njegovog kapitala u tu svrhu. I bez takve odluke neće se proizvesti ništa.
Osnovno kapitalističko društvo je ono, dakle, u kojem sve stvari postaju kapitalna dobra,
uključujući i individualni rad svih pojedinačnih radnika koji pripadaju društvu. Pojedinac i sam postaje
osnovno kapitalno dobro, jer bez njegovog rada ne bi bila proizvedena potrošna roba.
Za neke, na žalost, logično proizlazi da društvo ima pravo da osigura da se taj rad obavlja u cilju
proizvodnje, čak i ukoliko pojedini članovi društva ne žele da bilo šta proizvode.
Sovjetski Savez je, na primer, prisiljavao ljude (osnovna kapitalna dobra) da rade protiv svoje
volje. Sledeći članak, iz 1974, svedoči da je SSSR koristio prinudni rad:
„Sovjetski Savez je zvanično prozvan, prema pravilima Međunarodne organizacije rada, što nije
ispunio svoje obaveze i poštovao zabranu korišćenja prinudnog rada... te obaveze proističu iz ugovora koji je
Moskva ratifikovala 1965. godine, po kojem je bila obavezna da se drži međunarodnih standarda koji
zabranjuju 'prinudni ili prisilni rad u svim oblastima'. Grupa eksperata je u izveštaju istakla... da sovjetski
zakon dozvoljava da se 'besposličari' kažnjavaju sa po godinu dana zatvora ili kaznom popravnog rada',
2
ukoliko odbiju da prihvate posao koji im se dodeli.”
Pošto je svakom društvu da bi preživelo potrebna potrošna roba, sledi da mu je produktivni rad
svih njegovih članova neophodan, ili će propasti.
Postoje samo dva načina pomoću kojih se ova roba može proizvesti: ili korišćenjem prinude
protiv onih koji proizvode ili putem stvaranja ekonomske sredine u kojoj je pojedinac ohrabren da proizvodi
maksimalnu količinu potrošne robe.
Sva kapitalistička društva brzo su otkrila da svako kapitalno dobro ima tendenciju da se,
vremenom, i zbog korišćenja pokvari, i da tako izgubi svoju upotrebnu vrednost. Kada se praćka u

2 6