Page 226 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

napisao je knjigu pod nazivom Ruski svemirski blef. U njoj kaže:
„Moguće je da Amerikanci, bez straha od sovjetske konkurencije, ne bi bili u takvoj žurbi da se
3
spuste na Mesec, čime bi sebi uštedeli hiljade miliona dolara.”
Vladimirov je istraživao i stanje sovjetske raketne industrije posle lansiranja „Sputnjika”.
Obavestio je svoje čitaoce da su Sovjeti, čak još 1959. godine „... predlagali pravljenje skupa skupova-
4
kombinovanje pet., motora da bi se napravio jedan gigantski motor.”
Kombinovanje serije pojedinačnih raketa, od kojih ni jedna nije veća od zarobljene nemačke Fau-
2, pokazuje da sovjetska raketna industrija nije mnogo napredovala od dana kada ju je Ajzenhauer snabdeo
raketama tipa Fau. To, takođe, znači da su njihove rakete nezgrapne i izuzetno neprecizne, zbog teškoća koje
nastaju prilikom paljenja tolikog broja raketnih motora u isto vreme.
Stanje sovjetske raketne industrije bilo je poznato američkoj vladi, sudeći prema članku koji se
1980. pojavio u časopisu „Tajm”: „Tri godine kasnije (1959), slika koju je sa visine napravio špijunski satelit
U-2 i koja prikazuje područje Tjuratama (gde su se tada testirale sve sovjetske rakete), pružila je Sjedinjenim
Državama potrebna uveravanja. Stručnjaci za fotografije napravljene sa velike visine izračunali su da osnova
lansirne rampe ima 15 metara u prečniku, što znači da su Sovjeti još uvek koristili projektile kojima su pogon
davale pomoćne rakete, postavljene kružno oko tela glavne rakete. Američki strategijski planeri zaključili su
da ovakve rakete, zbog njihove nezgrapnosti, ne mogu biti praktično upotrebljene i da stoga ne postoji jaz u
5
raketnoj tehnologiji.”
Ova činjenica je izuzetno značajna kada, iz današnje perspektive, gledamo unazad na
predsedničke izbore 1960. godine. Tada je, u nadmetanju Kenedija i Niksona, jedna od glavnih tema bilo
američko „zaostajanje” u raketnoj tehnologiji. Sada vidimo da nikakvog zaostajanja nije bilo. Džon Kenedi
je napadao Ajzenhauerovu administraciju zato što je dozvolila da Rusi daleko odmaknu, do tačke na kojoj
postoji ogroman „raketni jaz”, koji ugrožava i bezbednost same Amerike. Ričard Nikson je morao da bran:
Ajzenhauerovu administraciju, budući da je bio njegov potpredsednik. Ostade zabeleženo da Nikson nije
dobro branio ovo stanovište, tako da je za predsednika izabran Kenedi.
Nikson je sve vreme znao (ili je trebalo da zna) da raketni jaz nije ni postojao. Sovjeti nisu imali
tehnologiju koju su tvrdili da imaju. Amerika je znala da Rusi nisu usavršili raketu s jednim motorom, već
su, umesto toga, „lupili” seriju Fau-2 raketa na centralno telo. Ovakav skup raketa može se videti na
fotografijama koje je 14. avgusta 1978. objavio časopis „Tajm” na strani 48, i 17. septembra 1976. časopis
„Santa Ana redžister”.Ove fotografije otkrivaju nam visoko vitko telo rakete sa četiri pomoćna raketna
motora na njenom donjem delu.
Ovo znači da Sovjeti još ni 1978. godine svoju tehnologiju nisu dovoljno razvili da bi mogli da
konstruišu raketu sa jednim motorom, koja bi mogla da ponese veliki teret u svemir.
Prema Vladimirovu, Sovjeti su i ranije bezuspešno eksperimentisali s takvom tehnologijom:
„Prijatelji koje sam imao među raketnim inženjerima često su mi govorili da su u sovjetskim fabrikama
6
eksperimentalno pravljene kopije američkih raketnih motora. Svi motori... su izgoreli prilikom testiranja.”
I druga dostignuća Sovjeta na ovom planu dovođena su u pitanje. Američki pisac Lojd Melon
(Lloyd Mallan), otvoreno je nazvao prevarom tobožnje spuštanje sovjetskog „Lunjika” na Mesec 1959.
godine. Napisao je: „Ukratko, 'Lunjik' je bio velika i drska međunarodna prevara. Nisam pronašao nikakav
trag... da je bilo koja prislušna stanica u slobodnom svetu sa naučnom tačnošću mogla da potvrdi da je čula
7
bilo kakve radio-signale sa sovjetske rakete, upućene na Mesec ili Sunce, svejedno”.
U drugoj knjizi koja se bavi istom temom, gospodin Melon tvrdi da je „hodanje po svemiru”
kosmonauta Alekseja Leon ova 18. marta 1965. godine „... bilo lažno. Četiri meseca upornog istraživanja,
razgovora sa vrhunskim ekspertima za foto-optiku, foto-hemiju i elektro-optiku, koji su svi pažljivo proučili
film i fotografije koje je zvanično izdala sovjetska vlada, ubedili su me u to...”
Melonov zaključak je bio da je film koji pokazuje Leonova u • svemiru... bio nasnimljen... prvi
plan (Leonov) je bio dodat na pozadinu (planetu Zemlju koja se dole vidi). Sovjetski film pokazao je
odbljeske staklenog diska pod kojim se nasnimavanje obavlja.
Leonov je visio na nekoj žici ili kablu... U nekoliko sekvenci sovjetskog filma, svetio se
reflektovalo do malog dela žice ili kabla, prikačenog za Leonovljev skafander.
Jedan ugao pod kojim je kamera snimala nije bilo moguće nikako postići: on pokazuje Leonova
kako izlazi u svemir iz otvora na brodu. To je bio snimak spreda, što bi značilo da je kamera morala da bude
locirana negde u svemiru, iznad broda!
Jedna fotografija (najjasnija) pokazuje Leonova kako izlazi iz otvora na brodu, stojeći uspravno,
dok mu je telo jednom polovinom još u brodu. Ovo je u kontradikciji sa filmom koji ga prikazuje kako iz

226