Page 228 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

15. Ovaj avion je po konfiguraciji sličan avionu F-86 američke proizvodnje, na kojem su leteli južnokorejski
i američki piloti.
Oba ova aviona napravio je isti čovek, Nemac koji je bio zarobljen u Nordhauzenu, pred kraj
Drugog svetskog rata. Kao što smo ranije pomenuli, naučnici su otišli u jednu državu a njegovi nacrti u
drugu. Ali, ova priča je nešto više od toga.
Motor koji je imao MIG-15 je bio replika „Rols-Rojsovog” mlaznog motora. Ova engleska
kompanija je 1947. godine prodala Sovjetima 35 motora na mlazni pogon. Oni su odmah posle toga kopirani
14
i transportovani u fabriku koja je sklapala avione MIG-15.
„Rols-Rojs” je 1977. bio voljan da proda Sovjetima i velike mlazne motore. Ti motori, u to
vreme najveći na svetu, obezbeđivali su potisak od 50 000 funti, što je savršeno odgovaralo svetskim
planerima koji su imali viziju sopstvenog džambodžeta.
Motori, ipak, nisu prodati SSSR-u, očigledno zbog pritiska američke vlade koja je želela da se
Sovjetskom Savezu prodaju motori CF-6 kompanije „Dženeral elektrik”, koji su gotovo identični „Rols-
Rojsovim”.
Motore CF-6 trenutno koriste u američkoj avio-industriji za Boing 747, DC-10 i za najveći
transportni avion na svetu, vojni C-5A.
„Rols-Rojs” je uspeo na drugoj strani. Kinezima je 1977. godine prodao mlazne motore koji su
im bili neophodni za njihov novi avion F-12.
Verovatno najneobičniji primer američke vojne pomoći sovjetskim vlastima odigrao se tokom
rata u Vijetnamu.
Doktor Saton je zaključio da su „... topovi, municija, transportni sistemi, oružje kojim su ubijali
15
Amerikance u Vijetnamu, stizali od sovjetske industrije koju su podupirali sami Amerikanci.”
Američka pomoć ciljevima vlade Severnog Vijetnama imala je rani početak. U tekstu pod
nazivom ,;Kada je Ho Ši Min bio obaveštajac Sjedinjenih Država”, autor Lojd Širer (Lloyd Shearer) opisuje
kako je naša vlada pomagala prve korake pokretača revolucije protiv vlasti Južnog Vijetnama. Ho Ši Min je
bio zavrbovan za američku obaveštajnu službu. U tekstu se kaže: „Imali smo poverljivog agenta koga smo
redovno snabdevali oružjem, radio-opremom, operatorima i lekovima. Sve to služilo je da se ojača njegova
16
pozicija i njegov status.”
Dakle, i pre nego što je rat u Vijetnamu počeo, Amerikanci su snabdevali gerilsku armiju čoveka
koji će kasnije voditi Vijetkong u borbi protiv Amerikanaca.
Narod u Americi počeo je da shvata da nešto nije u redu sa načinom na koji se rukovodi ratnim
naporima. To su jasno pokazala tadašnja ispitivanja javnog mnjenja. Tako je, tokom predsedničke kampanje
1968, glavni predmet rasprave postalo pitanje pomoći i trgovine sa SSSR-om. Republikanska partija je na
svojoj konvenciji, održanoj te godine , u partijsku platformu unela sledeću tačku: „Države koje su neprijatelj-
ski nastrojene prema ovoj zemlji neće dobijati nikakvu pomoć od Sjedinjenih Država. Nećemo slati pomoć
17
bilo koje vrste zemljama koje pomažu i podstiću ratne napore Severnog Vijetnama.”
Republikanski kandidat za predsednika, Ričard Nikson, pozvao se na ove zaključke prilikom
govora na konvenciji američkih legionara, septembra 1968: „Ne možemo davati pomoć ili kredite bilo koje
vrste ijednoj zemlji, uključujući tu i Sovjetski Savez, koja pomaže našeg neprijatelja u Severnom
18
Vijetnamu.”
Nikson se u svojoj predsedničkoj kampanji dosledno držao stavova Republikanske partije. Na
jednom od predizbornih plakata je pisalo: „Sjedinjene Države ne bi smele da šalju ništa što bi se moglo
okvalifikovati kao pomoć onim (komunističkim) državama koje nastavljaju da pomažu i trguju sa
19
neprijateljem u Severnom Vijetnamu.”
Republikanska partija i njen kandidat Ričard Nikson davali su ovakve izjave u trci za mesto
predsednika zbog toga što, prema Ustavu Sjedinjenih Država, predsednik ima moć da kontroliše izvoz robe u
zemlje iza „gvozdene zavese.”
Zakonski akt pod nazivom „Trgovina sa neprijateljem”, donet 1917. godine, zabranjuje
američkim firmama i njihovim podružnicama da trguju sa neprijateljem, osim uz posebnu dozvolu. Kongres
SAD je ovlašćenje za izdavanje ovih dozvola dao predsedniku, uz mogućnost da on ovo ovlašćenje prenese
na neke departmente (ministarstva). U prošlosti, predsednici su ovo pravo prenosili na Ministarstvo za
trgovinu. To znači da predsednik ima mogućnost da preuzme direktnu odgovornost, ukoliko tako odluči.
Dakle, predsednik Nikson je, posle izbora, imao ovlašćenja da spreči prodaju bilo koje robe za koju je
smatrao da može da bude usmerena protiv bezbednosti zemlje. Da je bio dosledan i častan, predsednik
Nikson, kada je bio izabran, držao bi se predizbornih obećanja i stavova svoje partije.

228