Page 227 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

otvora na brodu izlazi puzeći na stomaku.
Ako čovek veoma pažljivo pogleda kretanje Leonova dok se sa naporom tetura kroz izuzetno
dugačak tunel, uvida da on trpi pritisak od jednog ,,G” (to je sila normalne Zemljine gravitacije), a da snagu
svojih mišića koristi da bi savladao silu koja dolazi samo sa jedne strane cevi. U nedostatku gravitacije,
8
čovek bi se lako kretao unapred i udarao u sve strane tunela.
Pitanje je ko je pratio sovjetski svemirski razvoj u prvim fazama „svemirske trke” još uvek je
misterija.
Smatralo se da je za to bila zadužena Komanda za vazdušnu odbranu Severne Amerike
(NORAD), međutim, od 1961. godine ona ima „predsedničko naređenje da ne daje nikakve informacije o
praćenju svemirskih letilica drugih zemalja.”
A predstavnik Instituta „Smitsonian”, koji ima najveću mrežu kamera za praćenje, izjavio je: „Mi
9
ne pratimo sovjetske satelite”.
Sve ovo znači da je američka vlada u prvim fazama sovjetskog svemirskog razvoja morala da
veruje u sve ono što Sovjeti objave.
Postoji mnogo primera da su sovjetski svemirski „podvizi” lažni i da je istina drugačija od one
koju su nam servirali.
Časopis „Sajentifik Ameriken”, u broju od februara 1962, na stranici 91, donosi reklamu
kompanije „Speri džairskoup”. Na njoj se nalazi crtež svemirske stanice u orbiti sa nekoliko ljudi u
svemirskim odelima koji na njoj rade.
Isti ovaj crtež, sa dodatkom nekoliko rečenica koje opisuju određene delove svemirske stanice,
pojavio se sedam godina kasnije, 13. oktobra 1969, na 32. strani „Njujork tajmsa”.
Međutim, „Njujork tajms” je ovaj crtež iskoristio da bi ilustrovao „Jedan koncept buduće
sovjetske svemirske stanice gde se posada iz matičnog broda prebacuje kroz tranzitnu cev da bi radila na
sklapanju drugog broda.”
Čovek bi mogao da se zapita zašto je „Njujork tajms” morao da koristi reklamu iz 1962. da bi
pokazao sovjetska svemirska dostignuća. Jedini zaključak koji se iz ove činjenice može izvući jeste da
Sovjeti nisu imali nikakva „dostignuća” u kosmosu. Jer, da jesu, zvuči sasvim logično da bi to objavili na sva
zvona, uz autentične fotografije ili crteže.
To se, međutim, nije dogodilo.
Kakve god uspehe da su ostvarili, Sovjetima je pomogla američka tehnologija. Opšte je poznato
da su kuglični ležajevi apsolutno neophodni raketama i sistemima za navođenje projektila. Istraživanja dok-
tora Entoni Satona su pokazala „da je celokupna proizvodnja kugličnih ležajeva u SSSR-u zapadnog
porekla... Svi sovjetski projektili i sa njima povezani sistemi imaju ležajeve proizvedene zapadnjačkom
opremom ili su sovjetske kopije ove opreme.
Deo ove tehnologije dolazi od jedne kompanije sa sedištem u Čikagu, koja je Sovjetima pomogla
da 1975. godine izgrade fabriku automobilskih ležajeva. Ova fabrika ima kapacitet proizvodnje 60 miliona
11
mašinskih ležajeva godišnje.
A mogućnost da se proizvedu minijaturni kuglični ležajevi vitalni za industriju projektila i raketa
došla je posle jedne isporuke kompanije „Brajant Grajnder” iz Sprigfilda u Vermontu.
Mašine za proizvodnju kugličnih ležajeva, s preciznošću od dvadeset pet milionitih delova
jednog inča, prodate su Sovjetskom Savezu 1972. godine, što je odobreno kao „nestrategijska trgovina” od
strane predsednika Ričarda Niksona. Ove mašine upotrebljavaju se za kuglične ležajeve u sistemima za
navođenje projektila, međutim, kongresmen Vilijem L. Dikinson (William L. Dickinson) izjavio je da imaju
i drugu namenu: „Te mašine prodate su za 20 miliona dolara. One su u stanju da proizvode visokokvalitetne,
precizne minijaturne kuglične ležajeve koji se koriste i u interkontinentalnim balističkim projektilima sa više
bojevih glava. Posledica je da se preciznost sovjetskih projektila dramatično povećala, do tačke kada se čak
90 odsto naših interkontinentalnih balističkih projektila na Zemlji može uništiti prvim udarom. To je bila
tehnologija koju Sovjeti nisu posedovali, koju su kupili za male pare, što sada dovodi u opasnost živote
12
miliona Amerikanaca.”
Način na koji su Sovjeti došli do pomenutih mašina je prava ilustracija odvijanja ove trgovine.
Sovjetski Savez je 1960. naručio 45 ovih mašina, ali je predsednik Kenedi uskratio izvoznu
dozvolu potrebnu da se one prebace u SSSR. Dvanaest godina kasnije, Sovjeti su naručili 164 mašine iste
vrste. Ovoga puta, izvoznu dozvolu je odobrio predsednik Nikson. Sovjetski ministar industrije tada je dao
13
sledeću izjavu: „Dvanaest godina smo čekali da dobijemo ove mašine.”
Sjedinjenje Države pomagale su SSSR-u i na drugim poljima vojne industrije. Tokom rata u
Koreji, Sovjeti su snabdevali Severnu Koreju i komunističku Kinu mlaznim avionima, uključujući tu i MIG-

227