Page 239 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

poplava koja se dogodila 1900. godine sprala je naslagu mulja i otkrila krečnjački sloj koji se nalazio ispod
njega. Ovaj sloj krečnjaka, za koji se pretpostavlja da je star 120 miliona godina, doneo nam je jedno
zapanjujuće otkriće.
U krečnjaku su nađeni otisci ljudskih stopala! Pošto se prema teoriji evolucije čovek pojavio na Zemlji pre
otprilike milion godina, pojavljuje se neobjašnjiva razlika od 119 miliona godina, ukoliko je, bar približno
tačno, ustanovljena starost krečnjaka.
No, to nije sve. Iznenađenje je tek usledilo kada su u blizini otisaka ljudskih stopala pronađeni i
otisci nogu dinosaurusa! Teoretski, dinosaurusi su izumrli pre otprilike 60 miliona godina. To znači, bar pre-
ma teoriji evolucije, da je nemoguće da su čovek i dinosaurusi na Zemlji živeli u isto vreme.
Gledalac je zamolio profesora da pruži svoje tumačenje ovog otkrića, da odgovori jesu li čovek i
dinosaurus obitavali na Zemlji u isto vreme. Zatim, da objasni kako je moguće da je stena stara 120 miliona
godina, otisci dinosaurusa 60 miliona, a otisci čoveka milion godina?
Naučnik je hitro ponudio objašnjenje.
Zastupao je stanovište da je stena jednom bila meka, pre otprilike 60 miliona godina. Dinosaurus
se kretao kroz blato i tako ostavio iza sebe dokaz o svom postojanju, otiske u mekoj steni. Zatim se blato
stvrdlo, pa se nekih 59 miliona godina kasnije ponovo razmekšalo. Čovek se kretao kroz blato i tako je i on
ostavio svoje otiske. A onda je, iz nekih neobjašnjivih razloga, stena ponovo postala čvrsta, pa su se tako
otisci dinosaurusa i čoveka našli jedan pored drugog.
Na pitanje kako je moguće da otisci dinosaurusa nisu usled erozije nestali kada se krečnjak
ponovo razmekšao onog dana kada je čovek ostavio svoje otiske, naučnik je priznao da nema odgovor.
Odgovora nije bilo ni na pitanje kojim je to načinom stena mogla da se razmekša, zatim da se
stvrdne, pa ponovo razmekša i onda opet stvrdne. Naučnik nije bio voljan da prizna da su fosilizovani otisci
dinosaurusa i čoveka „ozbiljno oslabili teoriju evolucije iako je nisu uništili”, mada je tom tvrdnjom započeo
svoju debatu. On je pokušao da iskrivi činjenice kako bi objasnio svoju teoriju, umesto da je pokušao da
teoriju prilagodi činjenicama. Jedino što je mogao, pritešnjen činjenicama, bilo je da porekne činjenice!
Jedan drugi naučnik, koji je 1955. bio učesnik prilikom istraživanja mesta na kojem su pronađeni pomenuti
otisci, izjavio je da bi, da su u krečnjaku pronađeni samo otisci ljudskih stopala, morao da donese zaključak
da pripadaju čoveku. Ali, pošto su pronađeni pored stopala dinosaurusa, onda ne može biti siguran.
Da bi se stvar na debati za profesora još više iskomplikovala naučnom metodom određivanja
starosti pomoću ugljenikovog izotopa utvrđeno je da su biljni ostaci u tom sloju krečnjaka stari između 38
000 i 39 000 godina, što je nešto „malo” manje od navodne starosti stene od 120 miliona godina.
Na istom nalazištu iskrsao je još jedan nerešiv problem za evolucioniste. Pronađeni su otisci
ljudskih stopala i ispod sloja koji sadrži otiske dinosaurusa!
Sve ove činjenice idu potpuno u prilog kreacionističkoj teoriji, po kojoj su čovek i dinosaurus
živeli u isto vreme a ne udaljeni milionima godina jedan od drugog, i to da su živeli zajedno pre nekoliko
hiljada godina. Na taj način lako su objašnjivi nalazi u krečnjačkoj steni na reci Poloksi u Teksasu.
5. SLED. Prastara dilema ,,šta je prvo nastalo, kokoška ili jaje” pravo je pitanje za debatu
evolucionista i kreacionista. Svet je pun primera životinja i biljaka koje su morale da se pojave na sceni u
apsolutno istom trenutku u prošlosti.
Na primer, pčele i cveće morali su nastati u istom trenutku, jer jedno bez drugog ne bi mogli da
prežive.
Sledeći problem koji imaju evolucionisti jeste pitanje kada su nastale životinje-grabljivci a kada
one kojima se grabljivci hrane.
U našem, okruženju postoji prirodna ravnoteža životinjske populacije, zato što se jedna
životinjska vrsta održava u brojčanoj ravnoteži zahvaljujući drugoj životinjskoj vrsti, svom neprijatelju,
grabljivcu. Ukoliko se populacija lovljene životinje naglo poveća, naglo će se povećati i populacija životinje-
lovca. I obratno, ukoliko se populacija žrtve smanji, smanjiće se i brojnost njenog grabljivca.
Ovaj sistem izlazi iz svoje ravnoteže jedino u slučaju kada se u okruženje umeša čovek.
Uzmimo za primer slučaj zečeva li Australiji. Ove životinje nisu postojale na najmanjem
kontinentu sve dok ih nisu doneli ljudi, da bi im služili za sportski lov i zabave. Međutim, pošto zečevi u
Australiji nisu imali svog prirodnog neprijatelja-grabljivca i kako se veoma brzo množe, njihov broj je toliko
porastao da je doveo u opasnost opstanak ostalih životinja koje se hrane istom hranom kao zečevi. Brzo
stvorena zečja populacija opustošila je izvore prirodne hrane, i ravnoteža je bila narušena.
Sličan je problem sa oposumom u Oregonu. Ovu životinju, koja na severu, gde se Oregon nalazi,

239