Page 241 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Oba pola su apsolutno neophodna za nastavljanje životinjkih vrsta, tako da je potpuno
imperativno da su one morale evoluirati u istom trenutku.
To znači da je neka životinja, ukoliko se razvila u viši oblik života procesom evolucije, morala
imati partnera potpuno iste vrste, ali suprotnog pola, koji je evoluirao tačno u isto vreme, jer u protivnom
vrsta ne bi mogla da se razmnožava.
8. STAROST UNIVERZUMA. Evolucionisti tvrde da je Zemlja nastala pre otprilike 4,5
milijarde godina. Kreacionisti se suprotstavljaju veoma efektnim naučnim argumentima i smatraju da naša
planeta ne može biti starija od 10 000 godina.
Evo nekih argumenata koji govore u prilog mladosti Zemlje:
a) Slabljenje magnetnog polja. Sateliti Nacionalnog aeronau tičkog i svemirskog udruženja, koji
se nalaze u orbiti oko Zemlje, merili su jačinu njenog magnetskog polja i otkrili su da ona postepeno opada,
odnosno da se troši.
Jedan naučnik je pregledao rezultate ovih merenja i izneo svoj zaključak: „Kako magnetsko polje
planete Zemlje opada određenim tempom, lako je izračunati da bi pre više od 10 000 godina magnetsko
strujanje bilo toliko snažno da Zemljina struktura ne bi mogla da izdrži temperaturu koju takvo strujanje
29
proizvodi. Zemlja ne može biti starija od 10 000 godina.”
b) Oticanje nafte. Smatra se da svake godine u okean prirod nim putem istekne 5 miliona tona
nafte. Pretpostavlja se, isto tako, da ukupna količina naftnih zaliha na kopnu iznosi 100 milijardi tona, što
znači da bi do sada celokupna nafta već 2 500 puta istekla u okean, pod pretpostavkom da je nastala pre 50
miliona godina. Znači da bi svakih 20 000 godina u okean istekla ukupna količina nafte koju poseduje pla-
30
neta Zemlja.
c) Helijum. Kada biljni i životinjski svet umire pa se posle toga raspada, u atmosferu se ispušta
izvesna količina helijuma. Računajući, na osnovu radioaktivnog raspadanja, stopu priliva helijuma u
atmosferu, starost Zemlje iznosi negde oko 10 000 godina čak i da uzmemo u obzir da se izvesna količina
31
helijuma oslobodi iz atmosfere u otvoreni svemir.
d)Rast populacije. Veoma česta tvrdnja u evolucionističkim teorijama je da je čovek evoluirao
pre otprilike milion godina. Ti prvi ljudi su se množili, kako tvrdi teorija, do tačke na kojoj danas imamo
četiri milijarde ljudi na Zemlji.
„Ista ona populacijska statistika koja proriče tobožnje ozbiljne probleme u budućnosti daje nam
indikacije o, u prošlosti prilično bliskom, nastanku čoveka...
Inicijalna populacija od samo jednog ljudskog para, sa stopom rasta od 2 procenta godišnje,
dosegla bi populaciju od 3,5 milijardi ljudi za samo 1075 godina...
Prosečna stopa populacijskog rasta od samo pola procenta godišnje dovela bi do današnje
32
veličine svetske populacije za samo 4 000 godina.”
e) Meteorska prašina na Zemlji. „Ne može se sasvim precizno izmeriti akumulacija meteorske
prašine na površini Zemlje, međutim, današnji priliv ove svemirske prašine proizveo bi na Zemljinoj
površini u toku milion godina sloj debljine od jedne osmine inča, odnosno u proteklih 5 milijardi godina sloj
33
debljine 54 stope”
f) Sažimanje Sunca. Godine 1980, dvojica naučnika otkrili su da „... Sunce svakih sto godina
izgubi 0,1 posto od svog obima...”.
Oni veruju da je ovo „skupljanje” trajan proces i da se odigrava istim tempom kao što je to bilo u
prošlosti.
Ukoliko je ovo tačno, onda je pre samo 100 000 godina Sunce bilo dva puta veće nego danas; a
34
pre 20 miliona godina površina Sunca bi dodirivala Zemlju i ona bi bila usijana kao žeravica.
g) Meteorska prašina na Mesecu. Naučnici koji su pripremali spuštanje američkog lunarnog
modula na površinu Meseca smatrali su da je Mesec star otprilike 4,5 milijardi godina. Znali su da je na
Mesec, koji se kretao svojom putanjom kroz svemir, padala meteorska prašina. Svojim metodama izračunali
su koliko je prašine palo na Mesec tokom poslednjih 4,5 milijardi godina.
Kako su smatrali da je Mesec veoma star, na njemu su očekivali veliku količinu prašine.
Zaključili su da bi lunarni modul potonuo u prašinu kada bi se spustio na površinu Meseca. Zbog toga su na
stajni trap modula postavili velika stopala u obliku diska, koja su modulu trebalo da obezbede da pod svojom
težinom ne propadne u prašinu.
Njihove teorije delimično je podržao i R. A. Litlton (R. A. Lyttleton) sa univerziteta u
Kembridžu. Evo spekulacija gospodina Litltona:
„Pošto na Mesecu nema atmosferskog omotača, njegova površina je izložena direktnom zračenju.

241