Page 66 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Boljševici se nisu obazirali na rezultate izbora. Ostalo je poznato...
Njihova vlast objavila je vest da je uhapsila sedam članova carske porodice: Cara, Caricu,
Carevića i četiri ćerke. Zatim je objavljeno da su svi pogubljeni u podrumu kuće Ipatijevih u Jekaterinburgu.
Prema tim vestima, tela carske porodice bačena su u jedan napušteni rudnik u blizini grada. Iako
su mnogi istraživači pokušali da provere priču, „nikakva tela, kosti lobanje ili zubi članova carske porodice
12
nikada nisu pronađeni.”
Glasine da je carska porodica preživela zatočeništvo u Jekaterinburgu počele su da se šire
Evropom veoma brzo pošto je storija o njihovom smaknuću objavljena, no boljševici su ih odbacivali držeći
se zvaničnog stava da su mrtvi.
Ove glasine ostale su glasine sve dok jedan pukovnik (što je u Poljskoj ekvivalent za generala)
poljske vojne obaveštajne službe nije prebegao u Sjedinjene Države, 1961. godine. On je zapadne zemlje
snabdeo podacima i imenima stotina sovjetskih špijuna koji su bili bezbedno skriveni u vlastima Zapada, pre
nego što je napustio Poljsku.
Svi slučajevi, koje je ovaj pukovnik prijavio iz Poljske, završili su pred sudovima zapadnih
zemalja i u svakom pojedinačnom slučaju špijuni koje je on označio bili su proglašeni krivima. I američka
vlada je proveravala ove informacije i „... bivši agent FBI-a, Džon Norpel (John Norpel) svedočio je pred
unutrašnjim Potkomitetom senata za bezbednost, da se, koliko on zna, ni jedna informacija koju je prebeg
13
dao nije pokazala kao pogrešna.”
Pukovnik po imenu Mihail Golonijevski (Michael Goloniewski), kada je pobegao, sa sobom je
doneo i nova imena. Jedna osoba, međutim, koju je pukovnik naveo, nikada nije stigla do suda. Pukovnik je
tvrdio da „... je državni sekretar Henri Kisindžer (Henry Kissinger) bio sovjetski agent i da je radio za
14
sovjetsku obaveštajnu službu i pre nego što se uzdigao tako visoko.”
Ova optužba detaljno je opisana u knjizi Frenka Kapela (Frank Capell) pod nazivom: Henri
Kisindžer, sovjetski agent, koja je objavljena 1974. godine. Kapel je napisao „da je pod imenom 'Bor' agent u
grupi ODRA (špijunska grupa sovjetske obaveštajne službe) bio i narednik Henri Kisindžer (Henry
15
Kissinger) islednik službe američke vojske za kontrašpijunažu i instruktor u vojnoj obaveštajnoj školi...”
Ova optužba koju je izneo Golonijevski nikada se nije čula na američkom sudu. Oni koje je
označio kao špijune u Evropi osuđeni su svi do jednog, ali iz nekih neobjašnjivih razloga slučaj s
Kisindžerom je zataškan.
Priča o Golonijevskom je, međutim, još interesantnija.
Pored ostalog, on je tvrdio da je carska porodica preživela muke u Jekaterinburgu i da živi negde
u Evropi još od 1918. Tvrdio je da su odvedeni iz Rusije kamionom u neku od prijateljskih luka gde su mogli
da žive u anonimnosti.
Priča Golonijevskog je delimično potvrđena jednim člankom koji se pojavio u novinama „Detroit
fri pres” 1970. godine. U njemu se kaže: „Dokumenti britanske vlade objavljeni nedavno u Londonu poka-
zuju da je predsednik Vudrou Vilson podržao tajnu misiju u Rusiji 1917, koja je možda rezultirala
spašavanjem cara Nikolaja i njegove porodice, sledeće godine. Dokumenti tvrde... da je vlada SAD dala 75
000 dolara na raspolaganje ser Vilijema Vajzemanu (Sir William Wiseman), partneru njujorške bankarske
16
kuće Kun, Leb i komp.” U članku se dalje kaže da su se boljševičke vlasti saglasile da dozvole Caru da ode
iz zemlje: „Postoje i dokazi da neobjavljeni deo teksta Brest-Litovskog mira, potpisanog 3. marta 1918,
17
sadrži garanciju Lenjinovih vlasti da 'nikakvo zlo' neće biti učinjeno Romanovima, kažu istraživači.”
Ovaj mir, koji nosi naziv po gradu u kojem je potpisan, mirovni je ugovor koji su Nemačka i
Rusija sklopile da bi okončale međusobne sukobe u Prvom svetskom ratu. Neki istoričari veruju da je priča o
tajnom dodatku u mirovnom ugovoru istinita.
Golonijevski je, međutim, izneo još jednu zapanjujuću priču: tvrdio je da je on glavom carević,
sin ruskog cara Nikolaja. Američka vlada je ispitala ovu pukovnikovu tvrdnju. „Brojna merenja lobanje,
upoređivanja crta lica, ušiju, relativnog razmaka između usta, nosa, obrva i čela, itd. poređena su sa
fotografijama i slikama mladog carevića Alekseja. Sve u svemu, ispitivanja su se pokazala pre afirmativnim
18
nego odrečnim.”
Jedna od stvari koja bi mogla da resi slučaj jeste i saznanje da je, prema pričama ljudi koji su bili
bliski tadašnjem dvoru, Carević bolovao od hemofilije.
Golonijevskog „je testirao doktor Aleksander S. Viener (Alexander S. Wiener), jedan od ljudi
koji su otkrili RH-faktor u krvi, i otkrio je da pukovnik zaista boluje od bolesti krvi čiji je osnovni faktor
19
sporo zgrušavanje.”
I ostali testovi - otisaka prstiju, stopala, krvi, zuba i test rukopisa - idu u prilog tvrdnji da bi on
mogao biti ličnost za koju se izdaje.

66